Najjednostavnije bi bilo reći da od kada je sveta i veka ljudi su se zaljubljivali, a kasnije i venčavali, te provodili život zajedno, stvarajući porodicu. Samim tim to znači da praktično i verenički prsten postoji od pamtiveka, mada ne u formi u kojoj ga poznajemo danas.
Kroz istoriju se njegov izgled menjao, kao i materijali od kojih je izrađivan. Ali namena mu je bila potpuno ista u svakom narodu, uzevši u obzir da je uvek korišćen kako bi mladić iskazao svoju ljubav devojci, sa kojom ima želju da nastavi zajednički život, a bez obzira da li je u pitanju bio ranije ugovoreni brak od strane roditelja mladih ljudi ili njihov lični izbor. Sve to zavisi od perioda o kome govorimo, ali i od kulture i navika konkretnog naroda.
Prva pojavljivanja
Prvo zabeleženo pojavljivanje takve vrste prstena je u Starom Egiptu, mada se smatra da su mnogi drevni narodi i te kako poštovali običaj ugovaranja brakova u to vreme, a danas prosidbe, odnosno veridbe dvoje mladih ljudi.
Naime, među pripadnicima mnogih drevnih naroda bio je običaj da se stariji članovi mladićeve i devojčine porodice dogovore o budućem braku, posle koga bi usledila prosidba mlade, odnosno veridba, nakon čega bi dvoje mladih stupilo u ranije ugovoreni brak.
Vremenom se simbolika menjala
Nema sumnje da su se običaji značajno promenili u odnosu na pre nekoliko decenija i to u većem delu sveta.
Primera radi, u toku prošlog veka u našoj zemlji je postojao običaj da roditelji momka i roditelji devojke dogovore buduće venčanje dvoje mladih. Nisu se mnogo ni momci, a ni devojke pitali oko toga da li im se sviđa ono drugo, već je bilo potrebno obaviti prosidbu, a zatim i veridbu, prema onome što su njihovi roditelji precizirali međusobnim dogovorom. Upravo tada bi mladoženja poneo sa sobom verenički prsten i poveo članove uže porodice, kako bi otišli da prstenuju, odnosno daruju devojku.
S obzirom na to da su u većini slučajeva u toku prošlog veka u pitanju bili svi dogovoreni brakovi, to se zaista retko dešavalo da devojka odbije doneseni verenički prsten, odnosno da odbije da se uda za momka, koga su joj odabrali roditelji ili članovi familije.
Verenički prsten danas
Kako je vreme odmicalo, tako su se naravno i svadbeni običaji menjali, ali čini se da je verenički prsten uspeo da opstane. Koliko god da se u današnje vreme mladi parovi ne pridržavaju tradicionalnih običaja prosidbe, a tek onda veridbe, čini se da se sve više njih tim običajima vraća.
I dok je ranije bilo nemoguće spojiti u jedan događaj prosidbu i veridbu, danas se u većini slučajeva momci odlučuju da zaprose svoju devojku i tom prilikom joj uglavnom daju i verenički prsten. Praktično su ta dva događaja objedinjena, ali kad je tako lep povod, definitivno im niko ne može ništa zameriti.
Mora se priznati ipak da se verenički prsten danas ne razlikuje u velikoj meri u odnosu na vereničko prstenje od pre nekoliko decenija, osim što je upadljivo bolja i kvalitetnija ponuda, odnosno raznolikija. Isključivo u zavisnosti od toga kakva je devojka u pitanju, odnosno da li je naročito skromna ili nije, zavisiće i kakav će verenički prsten njen momak odabrati.
