LIFESTYLE

Vječni balkanski rat protiv promaje i prehlade

Balkanski narodi oduvek su nalazili dovoljno sranja oko kojih mogu da se svađaju. Kao da je i svemoćna Priroda to shvatila, pa im je ove godine poslala poplave da se malo dozovu pameti i prisete elementarnih ljudskih vrednota. Ali onda se neka budala vrati iz Haga i druge budale opet počnu da se pale i žare. Da bismo vratili odnose balkanskih zemalja u sfere prirodnih zakona, podsećamo vas na najveći faktor stabilnosti u regionu – panbalkansku paranoju od hladnog betona i promaje.

Pre neki dan žena mi je biciklom išla na posao, i na Starom Savskom mostu (u Zagrebu) zapazila grupicu studenata kako sede na trotoaru i bezbrižno duvaju. U 8 ujutru. Iako bi mogla da im se pridruži (dva dima pred posao još nikog nisu ubila), ona se prvo setila one babe iz vica koja kaže ‘deco, ako što se drogirate, nego nemoj da sedite na ladnom betonu’. U četrdesetima, to je normalno.

 

Podsetilo me to na dobar komad detinjstva koje sam proveo sedeći na betonskim tribinama Vuteksovog stadiona u popularnoj ‘rupi’ na vukovarskom Sajmištu. Kad bi krenuo na utakmicu opštinske lige protiv ekipa tipa Sinđelić iz Trpinje, keva bi mi redovno utrpala jastuk ili makar novine, koje sam, baš kao i ostali pioniri, retko do nikad stavljao pod dupe. Tako sam doživeo i prvi placebo efekat u životu. Jednom je bilo baš hladno, a ja u nekoj polupoderanoj trenerci. Dođem kući, sednem na WC šolju, kad ono – proliv. Uhvatila me paranoja da sam zapleo creva zato što nisam slušao kevu, ali je ćale lakonski razrešio dilemu rečima ‘ti si zaboravio da si danas jeo pasulj’.

Desetak godina kasnije, opet sam na Dunavu, ovoga puta u Novom Sadu. Mesto radnje – studentska soba na Limanu, u Šekspirovoj gde je odrasla Monika Seleš. Prve noći ležem u krevet, ali se, možda od uzbuđenja zbog početka faksa, a možda i zbog sunđerasto-federastih implanata u krevetu, celu noć prevrćem ko prase na ražnju. Ujutru ne mogu da ustanem, kuk ubija, kičma razvaljuje, dođe mi da pišam u flašu. Dobroćudna gazdarica vadi asortiman prirodnih medikamenata na potezu komovica – kantarion – neven, dijagnoza je, naravno – promaja. Dunav, košava i te priče.

Jasno vam je šta hoću da kažem. Sve babe, keve, strine, zaove, šurnjaje i gazdarice na Balkanu imaju instaliran softver za najprostiju dijagnostiku prehlade, proliva, kočenja, išijasa ili spondiloze. Za sve naše nevolje kriva je hladna podloga pod dupetom ili strujanje vazduha kroz dihtujuće prozore i vrata. Da se njih pita, hodali bi okolo sa sunđerima na bulji (ili bar u torbi), a prozore i vrata bi zašrafili francuskim ključem, koji – za svaki slučaj – po noći treba da stoji pod jastukom, da odvalimo duha promaje ako se pojavi u snu.

I tako bi Srbi i Hrvati, a bogami i ostali narodi i narodnosti bivše Eseferjot, živeli u bratstveno-jedinstvenoj paranoji od prehlade i promaje i ratu oko svega ostalog, da u Zagreb pre par godina nije doselio Cody McClain Brown, lik iz Tulse, Arizona. Taj infiltrirani provokator iz ‘zemlje slobodnih i doma hrabrih’ (ne, nije Balkan) drznuo se u zajebantskom blogu sprdati s mitologijom promaje, koju su odmah morali dekonstruisati i domaći stručnjaci. Otišao je i korak dalje, pa je lucidnim i pitkim preispitivanjem kulturnih razlika razobličavao i balkansku vojnu obavezu nošenja papuča, sušenja kose i svih ostalih preventivnih mera privatne zdravstvene zaštite. Ni to mu nije bilo dosta, pa je sve te misli natrpao u knjigu, i eno ga, ne skida se s top lista čitanijih autora u Hrvatskoj.

Šta sad, rekli bi tradicionalisti – treba da zavidimo liku koji dolazi iz dela sveta u kojem pustinjske oluje sipaju češće nego konobarica kafu u mlečnom restoranu, što može da sedi u potkošulji neupasanoj u gaće? Treba da se ugledamo na Škote, koji, kako tercira još jedna spisateljsko-blogerska zvezda promajeJelica Greganović, prcaju Slovence što troše tolike pare na grejanje, kad mogu da hodaju polugoli jer imaju zdravu zimu? Treba da rušimo naše kulturne stereotipe ili da se, nedajbože, šalimo na njihov račun?

Ne. Nama je bolje ovako. Bolje da nam reke svako malo izbljunu par hiljada ljudi iz svojih poplavljenih kuća, pa da se onda pitamo zašto im nismo na vreme napravili nasip. Jer čemu služi ta štrafta hladnog betona pored reke, osim da na njoj deca sede, duvaju, nazebu i ukoče se od promaje. Promaje u našim glavama.

Tagovi
Back to top button
Close
Close