Povezani članci

2 Comments

  1. 1

    Pero Gajic

    Svaka cast Zoki iskreno i od srca.Cesto se sjetim kad igrate ti i Aco( tvoj pokojni brat)kosarke u Sapni.Pa ne zna se koji je lepsi i veci dasa.

  2. 2

    milivan

    Ова искреност и представљање човјека такав какав је, не подсјећа толико на „глас вапијућег у пустињи“, колико нам казује: ево ме, ту сам, постојим, то јесам ја, производ или последица, свеједно, и, што је најважније, жудим, не дам се, памтим, било је мени тако и тако… Ово нас усмјерава ка једној души која јесте уз нас, ка пролазнику, да се запитамо о кривици свих, по оној „шта то би с нами?!“. Драги човјече, поздрављам те и захваљујем за то истресање себе, за то бацање бисера, па и пред овакве какав сам ја. Вријеме се неће поновити, никада више оне љепоте. Чувај то мало душе, пази се. А жене као жене… Тужно је што човјек више нема снаге да буде ловац. Настави, можда, у књижевности у том духу, јер тада си јак, казујеш и боле оних који су здрави. Прочитао сам скоро све твоје рукописе и мислим да си сада јачи него икада: занимљив, духовит, уман, дубок. Мали локални писац.

Komentari su zatvoreni.

2014 Powered By Wordpress, Zvornik Danas