Piše: Aleksandar Pavić
Rađa se novi svet koji nam nudi sve ono što samoubilačka zapadna civilizacija pokušava da nam oduzme. Pritisci jesu veliki, ali bi izbor trebalo da bude veoma lak
Posle anglo-američke sabotaže Severnog toka 1 i 2, skoro munjevitom brzinom su ruski i turski predsednik obnarodovali potencijalno tektonsku promenu u evropskoj ravnoteži snaga: da se, pretvaranjem Turske u novo gasno čvorište, kontinentalni energetski tokovi sele sa severa i zapada Evrope na njen jugoistok. A sa njima, vrlo moguće, i značajan industrijski i geopolitički potencijal.
Kao što su mnogi upućeni posmatrači poslednjih meseci isticali, nezaobilazni činilac nemačke i, uopšte, zapadnoevropske ekonomske moći proteklih decenija bili su jeftini i pouzdani energenti koji su dolazili iz Rusije, kao i praktično neometani pristup istočnim sirovinskim bazama i tržištima.
Svojom glupošću i vazalnom potčinjenošću američkoj dubokoj državi i njenim finansijsko-ideološkim prioritetima, EU politička klasa sama sebi seče granu na kojoj sedi. Em su se odrekli jeftinih i obilnih energenata, em sebe diskvalifikovali kao pouzdane partnere sa kojima uopšte vredi razmotriti obnovu ozbiljnih odnosa. Ruskim jezikom govoreći, oni su nedogovorosposobni.
Njihov gubitak je potencijalni dobitak našeg dela Evrope. Srbija ima priliku da, zahvaljujući novom turskom čvorištu i novim kracima Turskog toka, postane još ozbiljnija gasno-tranzitna zemlja, što bi se, naravno, pozitivno odrazilo i na Republiku Srpsku i ceo srpski svet. Uz to, zadržavanjem statusa prijateljske zemlje koja nije uvela sankcije Rusiji, Srbija bi sebi obezbedila, uz dodatni prihod od tranzitnih taksi, i komparativno jeftinu energiju u odnosu na najveći deo Evrope. Odnosno, stvorili bi se uslovi za našu reindustrijalizaciju – pod uslovom da izaberemo političku elitu koja je za to stvarno zainteresovana.
Naravno, ovo je sve pod uslovom da, iz čiste pakosti i očajničkog besa, Zapad ne sabotira ove procese na isti način na koji uveliko sabotira sam sebe. Ukrajinski diverzanti su već pokušali da sabotiraju Turski tok. Sigurno će takvih pokušaja biti još.
Moraće da se rešava i pitanje Bugarske kao bezbedne tranzitne zemlje i Dunava kao pouzdanog plovnog puta. A, naravno, treba očekivati nove zapadne udare na samu Tursku, preciznije na Erdogana, kome se 2023. smeše novi predsednički (i parlamentarni) izbori, što će biti i nova američka šansa da ga svrgnu sa vlasti i vrate Tursku pod svoje okrilje, tj. u puni vazalni odnos.
Ali ne otvara se samo perspektiva selidbe energetskih tokova u naš deo Evrope, već i evroazijskih trgovinskih i infrastrukturnih tokova. Kineski „Pojas i put” će svoj pristup Evropi sada sve više tražiti preko južnog pravca, zbog potencijalno dugoročnih neizvesnosti oko Ukrajine, Belorusije i Baltika, i američkih pritisaka na EU da se još odlučnije suprotstavi Kini.
Novi koridor sever-jug, koji spaja Sankt Peterburg (i potencijalno Severni morski put) preko Kaspijskog mora sa Iranom i, dalje, sa Indijom i Indijskim okeanom, takođe se grana prema Crnom moru kanalom Volga-Don i, dalje, prema Dunavu i Mediteranu. Evroazija se povezuje i tu leži istinska perspektiva celog prostora od Lisabona do Vladivostoka – samo je pitanje ko će hteti i moći da je iskoristi.
Izbor će biti između žrtvovanja neomerkantilističkim interesima američke duboke države, korporacija i transhumanističkim, orvelovskimi antiljudskim ciljevima Davosa – i ravnopravnog uključivanja u rađajući multipolarni svet i njegova ogromna tržišta i civilizacijsku raznolikost ukorenjenu u tradicionalnim poimanjima ljudskih odnosa.
Svi sadašnji zapadni pritisci na srpski prostor su u funkciji vezivanja srpskog faktora sa obe strane Drine za vojno-politički i trgovinski blok zapadnih „liberalnih” diktatura, u statusu permanentnih građana trećeg reda.
Nevaspitani Kristofer Hil – koji nikad nije ni trebalo da dobije ambasadorski agreman – plašljivim srpskim političarima skoro svakodnevno isporučuje zahteve: da ne smemo više ni da pogledamo na Istok, da se odreknemo Rusa u korist onih koji su nas (i on je bio integralni deo ekipe) zločinački bombardovali i ozračili, da „diversifikujemo” svoje izvore energije, odnosno da pristanemo – poput maloumne zapadnoevropske političke „elite” – da nam Hilovi poslodavci prodaju tečni gas po višestruko većoj ceni (i neuporedivo manjim količinama) od ruskog, dok nam u isto vreme „demokratski” otimaju Kosmet i još „demokratskije” gase Republiku Srpsku. A sve to uz prateće sadržaje neprekidnih gej parada, trovanja dece transdženderizmom, uništavanja istorije, tradicije i vere i permanentne bede za ogromnu većinu da bi onih najbogatijih 0,1% zapadnih oligarha mogli da zaokruže svoju mega-plantažu. Američki rečeno – hvala, ali ne hvala.
U istoj funkciji su i pritisci da Srbija što prihvati „konačno rešenje” za Kosovo i Metohiju, odnosno da toj lažnoj tvorevini dozvoli, za početak, članstvo u UN. A tu su i nezakoniti pokušaji da se Miloradu Dodiku oduzme ili da se bar delegitimiše izborna pobeda. Jer, ne mogu se Srbi zapadno od Drine uterati u evropski vazalni tor ako su predvođeni liderom koji je u odličnim odnosima sa Rusima i Putinom, a uz to mu ne pada na pamet da dozvoli članstvo BiH u NATO.
Ovo su, bez preterivanja, odsudni dani, nedelje i meseci za budućnost sveta i naše mesto u njemu.
Već tri decenije se zapadne sile iz petnih žila trude da unište srpsku državnost, istoriju i identitet (istine radi, to isto rade sve otvorenije i sopstvenim podanicima – što nije nikakva uteha). I trideset godina, u skoro nemogućim uslovima, mi tim naporima suštinski odolevamo (jer, da ne odolevamo, da parafraziram Matiju Bećkovića: ne bi nas i dalje toliko pritiskali).
Na početku smo bili praktično sami protiv celog sveta. Sad to više nije slučaj. Štaviše, rađa se novi svet koji nam nudi sve ono što samoubilačka zapadna civilizacija pokušava da nam oduzme. Pritisci jesu veliki, ali bi izbor trebalo da bude veoma lak.
