Od Kelta do Rimljana, kako je nastao Beograd

Kelti, osnivači prve beogradske tvrđave, bili su hrabar i veoma ratoboran narod. Prvi Kelti koji su prošli pored Beograda bili su, verovatno, oni izaslanici Kelta sa Jadranskoga mora, koji su pošli u susret Aleksandru Velikom, kad je godine 335. pre Hrista, u pohodu na Tribalsku zemlju, veliki osvajač izbio na donji Dunav.

Ti keltski izaslanici izjavili su caru, kad ih je primio, da k Makedoncima nisu došli ni iz straha ni radi kakve koristi, već prosto zato što se njihovome caru dive. A kad ih je car upitao:

– Čega se najviše bojite?

Oni su mu odgovorili:

– Da se nebo na nas ne sruši.

Aleksandar je te keltske izaslanike nazvao prijateljima i primio za saveznike. Ali je primetio da su hvalisavci.

Nešto kasnije, godine 280. pre Hrista, pojavile su se tri keltske vojske, prva pod Keretriosom okrenula se na Tračane i Tribale, druga pod Brenosom i Akihoriosom udarila je na Peonce, a treća pod Bongiosom ili Belgiosom napala je Makedoniju i Iliriju. Tada, ako ne i ranije, Kelti su pokorili i predeo oko ušća Save, ali, verovatno, nisu se u njemu zadržali. Bar ne u većem broju. Većina je produžila svoj pohod dalje na jug uz moravsku i niz vardarsku dolinu.

Kad galska zemlja nije mogla više da hrani svoje stanovnike, kaže o tome latinski istoričar Justin, oni pođu da traže nove zemlje. Jedni se nasele u Italiji, a drugi prodru u ilirsko primorje, koljući varvare. Pošto su pokorili Panonce, mnogo su godina vodili razne ratove sa susedima. I kako su imali uspeha, jedni pođu na Grčku, a drugi na Makedoniju. Nastane takav strah od Gala (Kelta) da su i kraljevi, kojima oni nisu zagrozili, velikim novcem od njih kupovali mir. Samo se Ptolomej Keraun usudi da im izađe na susret.

Ali Kelti potuku Ptolomeja i zarobe ga jer mu je bio ranjen slon na kome je jahao, te nije mogao da se spase. Zarobljenome kralju Ptolomeju budući osnivači singidunumske tvrđave odsekli su glavu, natakli na zašiljenu motku i nosili je trijumfalno. To je bilo u proleće 280. pre Hrista.

Sledeće, 279. godine, navale Kelti ponovo na Ma­ke­doniju. Grčki pesnik Kalimahos kaže da ih je bilo kao snežnih pahuljica. Tako prodru Kelti do hramova u Delfima i Dodoni.

Ali, priča grčka legenda, sami bogovi Apolon, Arte­mida i Atena ustanu da zaštite sveta mesta. Zemlja se zatrese, stene počnu da se ruše, spusti se oluja, a led i grad počnu padati na Kelte, koji su jurišali u pravcu svetilišta.

Tako se Delfi spasu Kelta.

I sam njihov vođ Brenus, kaže Justin, ubo se kamom i završio život, jer nije mogao da podnese bol od zadobijenih rana. A ostale vođe, pošto su kaznile vinovnike rata, pošle su užurbano sa svojim ruljama natrag. Ali ni pri bekstvu sreća ih nije pratila. Bili su u velikome strahu. Nijednu noć nisu proveli pod krovom i nijedan dan bez jada i opasnosti. Pratila ih je neprestano plaha kiša i ciča zima. Glad i umor su ih mučili. A povrh svega, najveće zlo: nespavanje i žalost zbog nesrećnoga rata satirali su ostatke vojske.

Jedni su tako otišli u Aziju, a drugi u Trakiju. Odatle su se istim putem kojim su i došli, dakle, moravskom dolinom, počeli vraćati u otadžbinu. Od ovih Kelta jedno pleme nazvano Skordiscima naselilo se na ušću Save i Dunava.

Tako je osnovan keltski Singidunum.

Rimski Singidunum

Rimljani su svuda širom svoga prostranoga carstva ostavili bezbrojne spomenike rimske kulture, spomenike od kojih su se neki potpuno, a neki delimično, očuvali sve do naših dana.

U Beogradu, nažalost, nad površinom zemlje iz rimskoga vremena nisu nam ostali nikakvi tragovi. Beograd je toliko puta rušen do temelja i toliko puta iznova podizan da od staroga rimskoga Singidunuma nije ostao ni kamen na kamenu.

U Beogradu danas nema ni ruševina rimskih hramova, ni ostataka amfiteatra, bazilika i akvadukta, ni tragova starih kupatila i privatnih zgrada. Beogradsko tlo sačuvalo nam je samo grobove, mnogobrojne rimske grobove, nad kojima je izgrađen Beograd i koji su nam danas najčešći svedoci singidunumske veličine.

Pored njih, ovde-onde nađe se još pokoji ostatak od temelja, pokoji delić rimskog vodovoda, pokoji fragmenat od kipova, pokoji kameni žrtvenik, posvećen rimskim božanstvima. Ali sve je to rastureno i razbacano skoro po celoj teritoriji današnjeg beogradskog atara.

Brojni žrtvenici

Svaka rimska kuća imala je svoj žrtvenik, na kome je uvek trebalo da bude pomalo pepela i žara. Postojala je sveta obaveza za svakog domaćina da bez prekida održava vatru na domaćem žrtveniku. Svake večeri žar se pokrivao pepelom da ne bi sasvim izgoreo do jutra. Pri ustajanju prva briga je bila da se ta vatra razgrne i da se granjem raspali. Žrtvenika je bilo i u hramovima i u drugim javnim zgradama. Čak je i svaka vojska sa sobom nosila žrtvenik, koji je u logoru stavljan pred komandantov stan.

Gotovo u svima krajevima Beograda nađeni su mnogobrojni žrtvenici singidunumskih domova, sa natpisima i bez natpisa, sa urezanim ornamentima i bez njih.

Stanovnici Singidunuma najčešće su, izgleda, svoje žrtvenike posvećivali Jupiteru. Na Čuburi, u jednom vinogradu, dok je još tamo bilo vinograda, nađen je jedan profilirani, potpuno očuvan žrtvenik, visok 89 širok 44, a debeo 35 santimetara. Na njemu je urezan ovaj natpis: Jupiteru, najboljem i najvećem, majci zemlji, ocu Liberu i Liberi, Elius Atikus, veteran četvrte Flavijeve legije, petogodišnji prefekt singidunumskog logora i dekurion (opštinski odbornik) sirmijumske kolonije, zavetovao je rado ovo svetilište po zasluzi.

Možda nije sasvim slučajno što je baš u jednom čuburskom vinogradu nađen žrtvenik posvećen ocu Liberu, latinskom Bahu, bogu vina i veselosti i njegovoj ženi Liberi. Otac Liber je, izgleda, bio veoma omiljen među veteranima singidunumskog logora.

Naselje iznad Ušća

Rimski Singidunum se, bez svake sumnje, nalazio na ćuviku iznad samog Savinog ušća.

„Po osvojenju Mezije“, kaže Jireček (Konstantin Jireček, češki istoričar iz druge polovine 19. veka, koji je izučavao istoriju balkanskih naroda, naročito Bugara i Srba; prim. aut.), „postalo je keltsko utvrđenje, Singidunum, jedan od najvažnijih rimskih garnizona. Na mesto primitivne keltske tvrđave, podignut je pravilan rimski kastrum, ali je on zadržao staro ime. U unutrašnjosti Donjega grada, baš prema ušću Save, video se sve do danas tesanikom ozidan rimski pristanišni bazen. Njaga su tek pre nekoliko godina Srbi zasuli da bi uravnili teren. Kule kastela služile su kao izvrsna osmatračnica za osmatranje prekodunavske sarmatske zemlje.“

Pristanišni basen koji pominje Jireček bio je neka vrsta veštačkog zaliva, koji se od Dunava uvlačio u Donji grad, u blizini kule Nebojše. On je služio i kroz ceo srednji vek za sklanjanje lađa od eventualnih napada sa Dunava i zatvarao se jednim velikim lancem koji se razapinjao između kula na ulazu. Od rimskog vremena to pristanište sigurno nije bilo izmenilo mnogo svoj oblik. Zatrpano je krajem prošloga (19.) veka.

Sam rimski gradić bio je na visoravni između današnjeg Rimskog bunara, Meštrovićevog Pobednika, Geo­grafskog instituta i Zindan kapije, koja vodi ka Crkvi Ružici. Taj prostor ima oblik pravilnog pravougaonika, sa dužim stranama u pravcu jugozapad–severoistok. Oblik zemljišta, dakle, odgovara obliku rimskog logora.

Gde je bila civilna naseobina rimskog Singidunuma teško je sa sigurnošću utvrditi. Ali izgleda da se glavni deo naselja nalazio pored kastela, počevši od mesta gde se sada nalazi Saborna crkva, pa niz dunavsku padinu, do već pomenutoga rimskoga pristaništa, oko koga je kasnije kroz ceo srednji vek bilo glavno beogradsko naselje.

Od pristaništa na Dunavu, pa uz dunavsku padinu, jednim delom Jevremove ulice, pored pozorišta, preko mesta gde je zgrada Nove skupštine i dalje pravcem Aleksandrove ulice izgleda da je vodio vojnički put od Singidunuma ka Trikornijumu (Ritopeku) i Viminacijumu (Kostolcu).

Oko te linije od Jevremove ulice, pa do Trkališta nađeni su mnogobrojni rimski grobovi, a poznato je da su Rimljani imali običaj da svoje mrtve sahranjuju pored puteva.

Rimski grobovi

Mnogobrojni rimski grobovi koji su u Beogradu otkopani često rečitije nego kakav stari spis govore ne samo o pogrebnim običajima nego i o celokupnom životu antičkih stanovnika Beograda. Pokojnike su Rimljani obično sahranjivali, ali je za sve vreme rimske vladavine postojao i običaj spaljivanja mrtvaca. U Beogradu su nađeni i grobovi i spališta iz rimskoga vremena.

Veliko rimsko spalište otkriveno je u samoj varoši, na mestu gde je sada Knežev spomenik (Spomenik Knezu Mihailu, prim. aut.). Tu su nađeni rimski grobovi u obliku bunara.

Kad su u proleće 1882. godine radnici počeli kopati temelje za spomenik, na četiri metra ispod površine zemlje naišli su na neke jame koje su bile pune pepela, rbina od sudova, životinjskih kostiju i drugih stvari, kakve se nalaze obično na starim spalištima.

Rov za temelje spomenika bio je dug oko 12, a širok 7 metara. U njemu je otkopano 15 pogrebnih bunara, od kojih su dva bila četvorougaona, a ostali okrugli. Tu je nađeno puno stvarčica, karakterističnih za život Singidunaca.

Sa mrtvacem su spaljivane sve stvari kojima se u životu služio ili koje su mu bile drage, kao odelo, nakit, sudovi, vojno i lovačko oružje, konji, psi, ptice i tako dalje. Uz to su još i prijatelji i srodnici pokojnikovi donosili na lomaču ćilime, kadivo, kolače, vence i druge poklone.

Bunari u koje su ostaci pokojnikovi spuštani bili su raznih dubina, verovatno prema bogatstvu i ugledu pokojnika ili prema mesnim prilikama. Od onih koji su nađeni kod Kneževog spomenika najplići je bio dubok dva metra, a najdublji devet metara. Obično su bunari pregrađivani pregradama od opeka. U najnižu pregradu spuštan je metalni ili zemljani sud sa pepelom pokojnikovim, a više nje sipani su ostali ostaci.

Kraj rimske vladavine

Ali baš onda kada je rimski Singidunum dostigao vrhunac svoga razvitka, pred kraj IV veka, nastala su velika komešanja naroda. Rimljani umesto da se brane svom silom, živeli su u večitome razdoru i borbama oko prestola. Posle nesložnih Konstantinovih sinova popeo se na presto Julijan Apostat, nazvan tako zato što se odrekao hrišćanstva i ponovo prešao u neznabošce. Iza njegove smrti, 363. godine, došao je na vladu Singidunac Jovijan, koji je vladao osam meseci. On se nije rodio u samome Singidunumu, već u njegovoj okolini, ne zna se tačno gde. To je bio čovek koji je strasno voleo životna uživanja, veselje i piće. Bio je ogromnoga rasta, koji nije izgledao ni u kakvoj srazmeri sa njegovim duševnim sposobnostima. Još kao vojvoda morao je da kapitulira pred Persijancima. On je svim silama radio na podizanju hrišćanstva i sa njim počinje čitav niz vladalaca koji su smatrali za dužnost da se potčinjavaju crkvi. Čim je došao na vlast, ukinuo je sve privilegije koje je njegov prethodnik bio dao neznabošcima. Po svome običaju, jedne večeri, dobro se napio i sutradan je osvanuo mrtav. Takav je bio car koga je rimskom carstvu dao Singidunum.

Jovijana je nasledio Panonac Valentinijan, koji je umro 375. godine, a za ovim je došao Teodosije, pod kojim je podeljena rimska imperija i sa kojim se, po uobičajenom računanju, završava istorija antičkog sveta i počinje srednji vek.

Prvi udar rimskoj vlasti u balkanskim zemljama nanela je 376. godini invazija Vizigota, čije je udarce, verovatno, i Singidunum imao da izdrži. Posle toga stvarno je samo grad bio u rimskim rukama, a cela okolina bila je neprestano pustošena od varvara.

Najzad, 441. godine, došla je invazija Huna, koja je učinila kraj rimskome Singidunumu. Atila je sa svojim ruljama došao pred rimski grad Margum, kod ušća Morave, tražeći da mu se preda margumski vladika, koji je, tobož, bio kriv zbog nekih pljački na levoj, hunskoj obali Dunava. Kako su odbijeni, Huni pređu Dunav, pa osvoje i potpuno razore Margum, Viminacijum, Singidunum i sva ostala rimska utvrđenja na dunavskome limesu. Slabe rimske posade nisu mogle odolevati Atilinim ruljama, koje su bile dobro organizovane i snabdevene bezbrojnim mašinama za bacanje ogromnih stena. Čitavi oblaci njihovih strela sručivali su se na gradske kule i zidine. A kad bi načinili breše i ušli u grad, počinjali su užasnu klanicu svega što bi im do ruku došlo.

Tako je završio rimski Singidunum. Kad je posle nekoliko godina jedno vizantijsko poslanstvo prošlo pored grada, našlo ga je potpuno razorenog.

Izvor
blic.rs
Back to top button