izbor urednikaKolumneKultura

„Blago majci koja Savu rodi i Srbima dok ih Savo Vodi“

Piše Ranko Gojković

Krunu nije hteo, nije hteo slavu,

Ali kruna sama, dođe mu na glavu.

Jovan Jovanović Zmaj

Da bi mladi srbski naraštaji mogli izabrati prave orjentire i uopšte opstati u ovom vremenu kada “zapadni humanisti sa bičem u ruci” (izraz P. D. Kijuka) posle poslednjeg genocida nad Srbima od 24. marta do 10. juna 1999. godine, nastavljaju sa kažnjavanjem Srba do njihovog potpunog ili uništenja ili preumljenja, oni moraju poznavati svoju istoriju, ne kao puki zbir nekakvih faktografskih činjenica, već kao duhovni sadržaj zbog kojeg su se nadimale grudi i snažile mišice u neprekidnoj borbi za Krst Časni i slobodnu zlatnu, tokom vekova krstonosne srbske istorije.

Pre svega, da na pravi način shvate Njegoševe reči, da “nad svom ovom grdnom mješavinom, opet umna Sila toržestvuje”. A to toržestvo umne Sile nije ništa drugo nego Promisao Gospodnja o čoveku, jer Tvorac čovekov je svakako i Tvorac istorije. A Promisao Gospodnja u srpskoj istoriji, najveličanstvenije se ogleda u liku najlepšeg srbskog deteta, najveće srbske slave, duhovnog oca pravoslavne Srbadije – Svetitelja Save. Svakako da je i pre Svetog Save bilo velikih hrišćana kod Srba, bilo je i svetitelja Gospodnjih, ali Sveti Sava je taj koji zauvek svrstava svoj ljubljeni rod među pripadnike veličanstvene Pravoslavno-slovenske civilizacije.

Tek sa takvim shvatanjem istorije, kao niza događaja neraskidivo povezanih sa Promišlju Gospodnjom, gde vidimo uzdizanja i padanja pojedinih civilizacija i u svetlu službe Svetog Save hristoljubivoj Pravoslavno-slovenskoj civilizaciji, može se shvatiti i veličanstvenost misije našeg duhovnog roditelja. Svetlost Istine Hristove koja je preko ovog divnog srbskog muža proniknula u milione srbskih srca i obasjala srbsku zemlju neprolaznom svetlošću i svetošću, doživela je i materijalno ovaploćenje u mnogobrojnim nemanjićkim svetinjama, letopisima, epskim pesmama, narodnim bajkama, srbskom hrišćanskom folkloru, Krsnoj Slavi… – svemu onome što jednim ustima i jednim srcem slavi Hrista u rodu srbskome, a što je obuhvaćeno jednim imenom – Svetosavljem. Sveti Sava je svojom hristolikom dušom, svojom veličanstvenom misijom, toliko proniknuo u budućnost, da je opredelio sudbinu svog naroda do kraja njegovog ovozemaljskog bitisanja.

Pogledajmo u kom trenutku Sveti Sava kormilo srbskog broda usmerava u novom pravcu i biće nam jasna uloga Promisli u velikim istorijskim procesima! U trenutku kada se oseća gubitak duhovne moći zapadne civilizacije, u trenutku kada se i u Vizantiji osećaju degenerativni procesi, kada se oseća da je potrebno nešto novo, Gospod preko ovog Svog velikog ugodnika pokreće čitav rod srbski na izgradnju nove kulture, kao dela nove Pravoslavno-slovenske civilizacije, koja će vekovima biti stub Pravoslavlja na Balkanu, predstraža Svete Rusije i prva odbrana Pravoverja u svim zlikovačkim pohodima Zapada na Istok. Svoje najveličanstvenije ovaploćenje ta nova civilizacija upravo je imala u Svetoj Rusiji i Nemanjićkoj Srbiji. Temeljni principi te civilizacije nisu strani ni Vizantiji, ali Sveti Sava jasno oseća znake moralne degeneracije i kod tadašnjih Grka i još više kod Latina, i vođen Promišlju Gospodnjom, stvara Srbsku Pravoslavnu Crkvu, kasniju istinsku majku krstonosnog naroda srbskog. Evo šta o tome kaže sveti vladika Nikolaj u svom znamenitom delu “Srbski Zavet”: “Kad se narod u nedoumici pitao da li da prihvati Grčku Crkvu ili Rimsku crkvu, on je odgovorio – ni ovu, ni onu, nego Srbsku Crkvu. Mesto Latinske crkve i Grčke Crkve on je, sa istim pravom, stvorio Srbsku Crkvu. No duhovno nije se odelio od Grčke Crkve. I zbunjeni narod najednom se obreo na pravom putu i na svetlosti dana. I duhovni život srbskog naroda od tada potekao je kao bujica preko oborenih brana”. Na velikom crkveno-narodnom saboru u Žiči, Sveti Sava u čuvenoj “Besedi o pravoj veri” ostavlja u amanet Srbima da čuvaju čistotu svete vere Pravoslavne, zapečaćenu na sedam svetih Vaseljenskih Sabora. Bilo je i ranije velikih crkvenih sabora, ali Žički Sabor je prvi veliki crkveno-narodni sabor u istoriji hrišćanstva, a ta praksa se kasnije odomaćila kod Srba i Rusa. I plodovi su neverovatni, takav niz svetilnika vere Pravoslavne iznedrilo je srpstvo u ta dva zlatna veka svoje istorije, da čovek ne može da se ne divi harmoniji svetovne i crkvene vlasti Srbije Nemanjića i ljubavi Tvorca prema rodu srbskom, koji ga tako proslavlja. Arsenije, Jevstatije, Sava II, Danilo Humski,…- ređa se niska velikih Arhijereja na čelu Crkve Svetosavske. Nemanja, Stefan Prvovenčani, Kralj Milutin, Kralj Stefan Dečanski, Car Dušan,… – ređa se niska blagovernih vladara svetosavske države svetih Nemanjića. Sveti Sava i srbske crkvene i državne vođe epohe Nemanjića, osećali su muku velikog bratskog ruskog naroda i u tim trenucima bratski pomažu ruske svetinje i ruski narod, koji se tada nalazio pod Tataro-Mongolskim igom. Kada novi srpski velikaši “raspre seme posejaše gorko” i siđoše sa svetosavskog puta, Srbi padoše u ropstvo Osmanlija. A Sveta Rusija se Promišlju Gospodnjom, uzdiže do veličanstvenih visina, postavši zaštitnik ne samo pravoslavnih Srba, kojima višestruko uzvrati ljubav i zaštitu, nego i zaštitnik Vaseljenskog Pravoslavlja.

Mnogi Srbi i danas jadikuju zbog viševekovnog ropstva pod Turcima. Međutim, iz perpsektive, za Srbe oslobodilačkog devetnaestog i logorskog i genocidnog dvadesetog veka, treba da zablagodarimo Gospodu i Svetitelju Savi što smo bili pod turskim, a ne pod rimokatoličkim ropstvom toliko godina. Kleronacistička Nezavisna Država Hrvatska možda najbolje ilustruje koliko je naš svetitelj bio dalekovid venčavajući ga na Pravoslavno Kraljevstvo. One koji danas latinsku jeres nazivaju “sestrinskom crkvom”, treba podsećati da je Sveti Sava Rimsku crkvu zvao upravo tako – latinskom jeresi – i da mu nije padalo na pamet da neki jubilej poput Milanskog edikta proslavlja zajedno sa rimskim jereticima. Pravoslavne je smatrao za “jednorodne po krštenju” i prilikom krunisanja svog brata istakao je: “Imajte veru pravu, pravdu i sud, smernost i krotost, ljubav prema bližnjima, darežljivost prema ubogim, milost prema jednokrvnim nam stvorenjima i jednorodnim po krštenju, koja su vam pod vlašću…” I dok ima Srba svetosavaca, temelj hrišćanstva kod Srba neće biti prenet sa Bogočoveka Hrista, na, ne dao Bog, prolaznog rimskog episkopa.

Na žalost, posle oslobođenja Srba od Turaka, nestalo je te simfonije svetovne i crkvene vlasti kod Srba, nestalo je Svetosavlja kao državne ideologije, kao Pravoslavlja srbskog stila i iskustva. Posle oslobođenja od Turaka, umesto ohristovljene svetosavske prosvete Nemanjića, koja je kulturno-prosvetnu i državnu moć Srbije dovela do neponovljivih visina, srbska država Karađorđevića uvodi novu vrstu prosvete, potpuno stranu srbskom pravoslavnom svetosavskom duhu i dolazi do, za Srbe katastrofalnog sukoba Crkve i škole. Vojnički genije Vožda Karađorđa nije mogao da shvati da učeni Srbin nesumnjivo patriotskog duha kakav je bio Dositej, na prosvetnom planu može naneti toliko zla budućim pokoljenjima naroda svetosavskog i poverava mu čak i svoga sina na vaspitanje. Ne mogavši izdržati biti monahom i pogazivši monaški zavet, Dositej je počeo izrugivati monaštvo, ne mogavši shvatiti čuda Božija koja tvore svetitelji Gospodnji, počeo se izrugivati i sa Žitijima Svetih. Žalosni plodovi dositejevštine danas su vidljivi na “degenerisanim čovečuljcima” (izraz Justina Ćelijskog), “drugosrbijancima”, zagovornicima “evropskih vrednosti” i sodomske “kulture” Zapada. I dok je u Svetosavlju Hristos bio ta stvaralačka, životvorna, promisliteljska sila, koja je sve osmišljavala – u dositejevštini ta sila je skučeni i ogrehovljeni ljudski racionalistički um, što Justin Ćelijski naziva “lakomislenom verom u svemoć humanističke nauke”. Tako i srbska prosveta prihvata sve gadosti degenerisane evropske “prosvećenosti”, koja obznanjuje da je čovek postao od majmuna. Bačenih 25 000 tona ubojnih sredstava na narod Svetog Save, uglavnom sa osiromašenim uranijumom, svedoče nam da je evropski čovek izjednačio sebe sa životinjom i po moralu, a ne samo po poreklu. Ljudima koji nisu izgubili duhovno zrenije, iz ovoga je više nego jasno zašto Karađorđevići nisu bili ni “N” od Nemanjića. Onima koji su to zrenije izgubili, svojstveno je elementarno nesnalaženje u elementarnim stvarima, prilikom tumačenja istorije Srba, jer su vaspitavani na racionalizmu, a ne na Svetosavlju.

A mladim srbskim naraštajima poruka – učite od Svetog Save, ispunite se životvornim svetosavskim duhom, doživljavajte ovaj svet kao što ga je doživljavao naš svesrpski svetitelj – kao Hram Gospodnji u kome se vrši neprekidno bogosluženje – kako vaše pokolenje ne bi bilo upisano u letopise dositejevštine, nego da se upišete u besmrtni letopis Svetosavske Srbije. Jeste da biste time pokazali da i papin biskup može reći nešto istinito za Srbe, pošto je beogradski nadbiskupa Hočevar pre par godina poručio Srbima da “ne mogu sa Svetim Savom u Evropu”. Naravno da ne možete i daće Bog i nećete u sodomsku Evropu, deco svetosavska, molitvama oca našeg Svetog Save! U dositejevštini evropskoj smrt je neminovnost, u Svetosavlju hristoljubivom besmrtnost je neminovnost. Posle jednog veka forsiranja dositejevštine u sr skoj prosveti, stvari su postale crno-bele: Svetosavlje je ogranak Pravoslavno-slovenske hristoljubive civilizacije koja još nije rekla svetu svoju poslednju reč, dositejevština je ogranak evropske hristoboračke civilizacije koja je na samrti. Hristolika duša Srbinova uramljena je u Svetosavlju i izlazak iz tog rama, za svakog Srbina znači samoubilački skok u civilizaciju koja je na samrti.

Za savremene srbske vođe odrasle na dositejevštini, put u EU je pitanje zdravog razuma. Možda bi neki daroviti srbski crkveni pisac, mogao napisati jednu novu molitvu, koja čini mi se još nije napisana. Molitvu protiv “zdravog razuma”. Ne bi li Sveti Sava urazumio srbske “zdravorazumne” nerazumnike.

“Kao velikog Prosvetitelja i druga Apostola, proslavlja te Crkva naroda tvoga, Prepodobni. No, kao onaj koji ima slobodu pred Hristom, molitvama svojim spasi nas od svih nevolja, da bismo ti klicali: Raduj se, oče Savo Bogomudri!”

Back to top button
Close
Close