Niko ne likuje, niko se ne raduje, niko nema nikakvih „velikih reči“ u zvorničkim selima i zaseocima Pantići, Boškovići i Zaseok.
Na vest da su u Tuzli i Sapni, uhapšeni Šemsudin Muminović (58), Džemo Galjić (57), Ćamil Ahmetović (55), Rasim Omerović (52), Asim Alić (61), Fadil Mujić (72) i Ismet Memić (50), niko nema nikakvih „velikih“ reči, iako su privedeni zbog sumnje da su baš u ovim selima, od 8. oktobra 1992. do 6. jula 1994. godine učestvovali u ubistvu 20 srpskih civila i zarobljenika. Uhapsili su ih policajci Državne agencije za istrage i zaštitu (SIPA), po nalogu Tužilaštva BiH za ratne zločine, koje je za njih zatražilo jednomesečni pritvor.
Godine su prohujale, ali bol je ostala. Sećanja su još sveža kao da je sve juče bilo, ali su ovdašnji Srbi umereni, svesni da život mora dalje i da su i dan-danas tu gde su bili pre gotovo tri decenije, da žive okruženi selima, koja naseljavaju Bošnjaci. Njihova deca, kako nam je kazala jedna od majki, na putu od kuće do škole i natrag, prolaze kroz okolne muslimanske zaseoke i sela. Sad je, kaže, vreme mira, svako gleda kako da preživi. I Srbi i Bošnjaci.
– Šta je bilo u selima kod Zvornika znamo, a ko je odgovoran za zločine i na koji način, bolna su i otvorena pitanja na koja bi odgovore mogao da ponudi sud – kaže nam jedan od meštana. – Sa svih strana, tih ratnih dana, čulo se da stižu, navodno, ne da ubijaju, već da nas hvataju žive. Ispostavilo se, nažalost, da su ubili sve koje su zatekli. Slično se događalo i u susednim Boškovićima, čije su žrtve sahranjene u zajedničkoj grobnici na groblju u Karakaju kod Zvornika. Nekoliko mrtvih nije bilo moguće identifikovati zbog načina na koji su im, nesrećnicima, jezivo ugašeni životi. Svi su bili civili, i to nejač.
U zaseoku Pantići 8. oktobra 1992. ubijen devedestogodišnji starac Mihajlo Pantić. Njegov sinovac, Zdravko kaže:
– Starina je umoren bukvalno na kućnom pragu, jer nije hteo da ide iz kuće. Ni kriv ni dužan izgubio je život i to bolno sećanje ne bledi.
Mihajlov sin Miloš (82) i njegova supruga Savka (80), sa porodicom svog sina, žive i danas tu, svaki dan su u dvorištu, gde su tog dana ubijeni nevini ljudi, među kojima i njihov otac i deda Mihajlo.
– Evo, ovde je ubijen moj otac – pokazuje nam ispred kuće domaćin Miloš pantić iz sela Malešića, gde su Srbi teško stradali, kao i u zaseoku Lukići, selu Boškovići, prema Sapni. – Samo nekoliko koraka dalje ubijeni su i Desa, Savka, Ljubica i njena majka Cvija koja je došla kod kćerke, bežeći sa Majevice.
Deda nije ni hteo ni da čuje da ide sa kućnog praga. Znao je dobro da ni on, niti bilo ko od ukućana nikome nije bilo šta loše učinio, kao ni njegovi preci. Sačekala ga je, međutim, smrt na kućnom pragu. Zločinci su, kako su nam ispričali, stigli, po svoj prilici, iz pravca sela Klise, okrvavili ruke do lakata i otišli.
– Svi mi ostali, iz kuće, bili smo otišli, jer smo znali da se sprema belaj – kaže Miloš – Stalno dolaze i pitaju nas o tome šta je bilo, ali našu bol i muku mi sami „guramo“. Otac je, kao i drugi, prvo sahranjen u Karakajskom groblju. Posle sam njegove posmrtne ostatke preneo na naše seosko groblje. Nikada nam niko nije dao ni paru za sahranu, a život mu je ugašen kao klasičnoj civilnoj žrtvi. Moja snaja, Julka, uspela je da izbegne najgore, sa bebom od nepunih osam meseci u naručju.
Pred kraj naše posete Pantićima, meštani nam, ipak, kažu da im je od uhapšene sedmorice, poznato samo ime Šemsudina Šemse Muminovića, koji je komandovao 106. brdskom divizijom tzv. armije BiH, a potom je bio bezbednjak u Drugom korpusu Alijine vojske. Pre rata je, kažu, radio u Teritorijalnoj odbrani u Zvorniku. Bio je rezervni vojni starešina, a kad se zaratilo, otišao je, vele, na „svoju stranu“.
