KolumnePriče

Kafana kod Slave

Pričam s majkom telefonom, majka je stvarno biće najsličnije Bogu, bezuslovno voli, bezuslovno daje ,štiti, bar je moja takva. Pred sam kraj razgovora onako usput reče mi da je umrla Slava što je držala kafanu.

Slava je došla nekada davno u našu čaršiju iz neke zabiti u koju se nikako nije uklapala, počela je raditi u kafani koju je vrlo brzo preuzela i eto ostala u njoj do kraja života. Kafana se zvala “Mali raj”, ali mislim da je to još samo bilo na papiru , kafana se u stvari zvala “Kod Slave”.

Slava je godinama bila ista, crnka kovrdžave kose podignute u neku improvizovanu punđu, sa drečavim šnalama, uvijek crveni karmin i lak, zelena sjenka oko očiju i crni kreon, maskaru mislim da nikad nije skidala. Nosila je uvijek bluze sa istaknutim dekolteom , deblji zlatni lančić sa krstom koji je imao neko posebno mjesto na njenim grudima i uske farmerice stegnute kaišem sa velikom srebrnom tokom. Slava je bila želja većini muškaraca srednjih godina, uzdah starijim muškarcima (žal za mladosti) i tiha patnja momcima koji su tek sazrijevali. Na desnoj mišici imala je loše istetovirano srce probodeno strijelom ispod koga je isto tako lošim rukopisom pisalo Stevo. Stevo kao trn u oku vječitim udvaračima, Stevo kao opomena svima koji bi prelazili granicu pristojnosti, Stevo kao neko koga nije dovoljno nositi samo u srcu već i na mišici da svi vide. Steva u stvari niko nikad nije vidio, a ona je o njemu ćutala nikad ni riječ, samo uzdah. Ja sam ga zamišljala kao propalog rokera na motoru ne znam zašto.

Kafana je čini mi se uvijek radila,otvarala je jako rano tada bi ljudi sa sela koji idu na pijacu dolazili na kafu,po danu bi dolazili mi školarci da krijući zapalimo cigaru, a uveče muški svijet. Unutrašnjost kafane bila je prilagođena vremenu i ljudima koji su dolazili, zidovi od lamperije, peć na drva, slike zgodnih žena iz kalendara 1988., par stolova sa uflekanim stolnjacima (kariranim), limene pepeljare, šank od drveta sa par ogledala , prevrnute caše na kuhinjskoj krpi, a od posluženja piva klipača i dobra rakija , kafa najbolja u gradu domaća, sok jedna vrsta pa kakva se zadesi. Hranu nije služila osim kada bi se zalomilo do kasno u noć tada je iz svog frižidera vadila šta ima i servirala na sto, nekad je to bila salama, nekad slanina , nekad čvarci zavisi od perioda. Kasnije u ratu lamperija je obojena u boje trobojke,a kad sam zadnji put navratila bila je ljubičasta, kaže :“Da malo osvježim prostor.”

Slavin moral se mogao dovesti u pitanje, ali autoritet nikada, potpuno je vladala svakom situacijom muškarci kao da su se bojali da će je izgubiti ako je ne poslušaju, pa čak i u ratu kada je vladalo bezumlje, kod Slave u kafani niko nije pravio probleme. Slava je bila veliki drug ,voljela je Tomu Zdravkovića, imala je dušu toplu kao ljetna noć, znala je s ljudima. Kod Slave u kafani su se ostavljale plate, ali se i pilo na teku. Nama je uvijek davala cigare kad nismo imali, nije bila škrta . Čitala je ljubavne romane i ispunjavala ukrštene riječi. Ženama je bila trn u oku, nisu je voljele ,a neke su čak i dolazile da se obračunaju lično u kafani.

Kafana je bila Slavin teren, njena publika tako da je uvijek izlazila kao pobjednik. Kad bi nekog prekrižila u teci prekrižila bi ga i u životu rijetko se ljutila, ali zato nikad nije praštala. Slava nikad nije tračala, ogovarala, a znala je sve tajne grada, nikad nije osuđivala i nikad savjetovala. Mnogi su o njoj mislili drugačije, vidjeli su samo ono što se okom da vidjeti. A ja znam da je sa Slavom umro duh jednog vremena , velike tajne malih običnih ljudi i posljednja kafana u mom kraju.

Copyright © 2019 Snežana Aleksić Topalović. Sva prava zadržana

Tagovi
Back to top button
Close
Close