izbor urednikaKolumnenaslovna

Tuđe kuće

Kad si dijete u TUĐOJ KUĆI nekako ti je sve slađe,hljeb je rumeniji ,pekmez ukusniji pa i sok od cvekle koji kod kuće ne gledaš u TUĐOJ KUĆI je sasvim drugačiji,piješ ga naiskap.Niko nije znao ispeći jaje kao komšinica Dana,ničiji kajmak nije bio kao baba Drinkin,niko nije sijekao tako veliku krišku domaćeg hljeba i mazao debelo kao komšinica Bosa,a kolače, zna se, niko nikad nije znao(niti će znati), napraviti kao komšinica Zorica,dok je Milka imala najviše slatkiša jer joj je muž radio u Njemačkoj.Komšija ti je nekada bio kao rod rođeni.U mjestu u kojem sam odrasla nisam imala rodbinu,moji su doselili zbog posla.Imala sam samo komšije,ali one prave najrođenije.Ljudi su prije bili topliji , brinuli su i pomagali jedni drugima iz ljubavi,a ne iz interesa.Djetinjstvo pamtim po toplini koja i dan danas zna da mi zagrije dušu.

Sjećam se kad mi je majka otišla na operaciju,čuvala me komšinica Bosa,češljala je nježno moju dugu kosu i stalno pitala:

– Čupam li te?

-Ne čupaš

.-Niko ne zna češljati ko majka,znaš bile dvije sestre,počinjala bi priču,jedna nije mogla da ima djecu,a druga je imala petoro i bila trudna,odlučila je da sestri da bebu kad se rodi.Tako je i uradila.Ne sjećam se baš cijele priče,ali uglavnom kad je beba porasla govorila je najviše volim da me tetka češlja ona me najmanje čupa.Eto šta ti je majka moja Snežo,polako ću ja,reci ako te čupam.

Kad me u šestom razredu ujeo pas i poderao moje nove roze samotne pantolone koje sam prvi put obukla ,uplašena i uplakana dotrčala sam do prve TUĐE KUĆE ,moj dobri komšija Ratko me umirio ,dao mi vode preko mašica,a onda me pitao koje boje na sebi je imao pas?

-Smeđe i bijele,rekla sam. Zovnuo je Bosu da mu nađe smeđeg i bijelog pasulja,polako mi očistio ranu rakijom, polovio je graške i redao po ujedu,zamotao zavojem i tek onda me odveo kući.Rana je brzo zarasla,a roze samotne pantolone, nikad prežaljene , su prekrojene u bermude.Sjećam se ,kad smo jedno veče krenuli kod komšija,majka me pitala:

-Jesi li gladna?

-Nisam,kako ću biti gladna sad smo večerali?

-E pa onda nemoj tražiti da jedeš čim dođemo tamo.E pa sad,majko,da mi nisi rekla možda bih i zaboravila,ali ovako teško.Cijelo veče sam smišljala način kako jesti,a ne naljutiti majku.Sva moja pažnja bila je usmjerena na rernu u kojoj je bio veliki rumeni hljeb.Stariji su igrali karti i nisu obraćali pažnju na nas.Krenuli smo kući,a ja nisam jela,već sam se bila obula,a onda, bilo je to jače od mene:

-Boso,možeš li mi namazati jednu krišku džema neću moći od gladi doći do kuće?Svi su se nasmijali.Kako su samo djeca bezazlena.

-Ama kako ne mogu,sačekaj,što nisi ranije tražila,mi se zaigrali karti a dijete mi gladno,sad ću ja odma.

Namazala mi je veliku krišku nikad ljepšu ni slađu čini mi se.I naša kuća je bila TUĐA KUĆA komšijskoj djeci tako je moj komšija Dejo ,ne znajući da mu je majka kod nas na kafi,tražio da mu moja majka namaže krišku,a onda pošto je naravno žurio da se igra nije rekao hvala.

-Šta se kaže Dejane,zagalamila je njegova majka,a on mukica onako iznenađen i uplašen rekao :

-Dobar dan se kaže.

Bože koliko sam se tome smijala i dan danas se slatko nasmijem.Da bila su to neka toplija vremena.Vremena u kojima se bliskost podrazumijevala.Za Materice sam redom vezala komšinice,među njima i Šerifu,ne znajući da to nije njen praznik,a ona se da ne pokvari moju dječiju radost otkupljivala parama ,a ne kolačima i orasima kao druge komšinice.Nekako je sve bilo drugačije,jednostavnije,opuštenije.Sjećam se kad me jedan Milan dopratio kući narednih mjeseci nisam mogla da živim od komšije,kad god bi me sreo pjevao bi :-Moj Milane,kad u vojsku pođeš,kad u vojsku pođeš…s posebnim naglaskom na Milane.To je isti onaj komšija koji mi je privijao graške na ranu.Kada sam krenula na ekskurziju,nekako odmah poslije rata,kad skoro niko nije radio,svi su mi opet dali para,koliko je ko mogao.Odavno sam otišla iz tog kraja,ima već dvadeset i kusur ,ali bliskost je ostala i dalje smo jedni drugima tu i za žalost i za radost.Neki više nisu među nama,ali su u nama.Skoro zovem komšinicu(a nismo se vidjele godinama) da joj se zahvalim što vodi računa o jednom pacijentu,a ona kaže:-Pobogu šta mi zahvaljuješ pa svoji smo!Da svoji smo,najsvojiji(ne znam da li postoji ta riječ,ali tačno opisuje ono što osjećam).Najsvojiji!Danas se dosta toga promijenilo.Neću pisati o vremenu u kom živimo,takvo je kakvo je,nije do vremena do nas je.Mi smo se otuđili,zatvorili,zivimo živote po nekim nametnutim standardima. Pitam se gdje smo se to izgubili?Gdje je nestala bliskost i zašto?Zašto komšije ne daju djeci da se napiju vode na česmi u dvorištu,a onda tu istu djecu nazivaju nevaspitanom kad ih ne pozdrave.(To se desilo mom sinu i možda me nagnalo da napišem sve ovo).Danas djeca imaju ono o čemu mi nismo mogli ni sanjati,ali džaba im kad nemaju svoje TUĐE KUĆE.

Copyright © 2020 Snežana Aleksić Topalović. Sva prava zadržana.

Back to top button
Close
Close