Prošla sedmice nam je protekla u znaku Prvog maja. Međutim, ove godine se nismo bavili pitanjima radničkih prava i statusa, nego pitanjem trajanja policijskog čaša. Kao što smo se proteklih godina bavili pitanjem roštilja. A pitanje prava radnika se nametnulo više nego ikad.
Najugroženiji su radnici iz tercijarnog ili ti uslužnog sektora. Tu su nam ugostiteljstvo, turizam i pružanje drugih ličnih usluga, od frizera do cipelara. Strahuju svi. Gazde, radnici i potrošači…
Ima tu nekoliko segmenata koji su enigma za sve aktere tržišne utakmice. Prvi, rekla bih i najvažniji je, psihološki i bitan za sve tri kategorije. Potrošači, još uvijek u grču zbog martovske apokalipse, vagaju šta treba da se kupi, a bez čega se može. Radnici se brinu da li će uopšte imati posao nakon vanrednog stanja, a gazde da li će uopšte zaraditi i za radnika i za sebe. Ekonomija kaže da je odgovor na sva ova pitanja da se troši. I to mnogo. Štednja u kriznim vremenima, samo produbljuje krizu, a što se više novca vrti, sve više ljudi je ponovo u opticaju da dobije radno mjesto jer počinju da se javljaju viškovi i tako u krug.
Drugi problem je procjena preduzetnika na duge staze. Da li uopšte da se vratim u svoju djelatnost kad jedna ovakva kriza pokaže da se bez mene može. Pjesma kaže da se živ čovjek na sve navikne, i to je tačno, ali praviti tako drastične rezove bi bilo suludo. Zašto? Pa zato što su nam stil života i moderne navike ipak preduboke uvriježene da bi se neko tek tako odrekao kafe u gradu ili vikend izlazaka zbog jednog vanrednog stanja. Radnike brine samo odgovor na pitanje, da li su im gazde toliko racionalne, da li će uspjeti da prevaziđu strahove ili će revoltirani svim mjerama vezanim za dezinfekciju reći: „nije ovo vrijedno toga“.
A potrošači? Pa kad izvagaju da li mogu, a obično ne mogu, bez frizera ili kafe i pive sa ekipom, već zakazuju i jedno drugo. Jer izrastak je isuviše veliki da se gleda svaki dan i… nek ide život.
Eto, to su prvomajska razmišljanja jednog radnika i proletera koji je zbog djece ionako svaki dan u policijskom času, da ne kažemo u režimu.
Suštinski, sve što je do vas, uradite sami, ne prepuštajte slučaju, ne čekajte nikog. Glupo je da porazite sami sebe. A na svjetske tokove ionako ne možemo uticati.
U međuvremenu čitajte Zvornik Danas.
