Dok sam studirala u Beogradu često sam prolazila pored jednog grafita na kome je pisalo: “Naše je iskustvo palanačko.”
Tako da se bojim da je ove sedmice, prve sedmice nakon povratka u relativno normalna podešavanja, došao trenutak da govorimo o našem palanačkom duhu, da ne kažemo malograđanstvu.
Zvornik u svom postojanju ima možda i najdužu istoriju kao pogranično mjesto. S tim u vezi ima jedan stih koji kaže da je život uz granicu opasan i tvrd. Šta to znači u slučaju Zvornika? Jednu veliku tragediju da vjekovima nije uspio da uspostavi nikakav kontinuitet. Jer uz granicu se živi usput. Ovdje nema čuvenih porodica, gradskih tradicija, nema velikih ljudi niti značajnih imena. I nije to tragedija samo ovog doba. To je taj fakat života uz granicu.
Ono što je još veća tuga je da se u svakoj epohi nastoje uspostaviti tradicionalne manifestacije, učvrstiti velike porodice i napraviti veliki ljudi. A uzalud. To se ne pravi, to se samo iskristališe. I to je ta velika falinka palanke koja joj ne da da postane veliki grad. Velik se ne postaje nazor. Ugled se ne kupuje.
To vam je kao moć. Na fakultetu političkih nauka vas godinama uče raznim definicijama moći, a onda vam na kraju na stepenicama uz kafu i cigaru profesor objasni da je to stvar percepcije ili narodski rečeno moć imaš ako drugi misle da je imaš. Tako je i sa ugledom, slavom, značajem. Sve dok druge ubjeđujete da ste bitni, niste. To je na nama da sami shvatimo, u suprotnom, džaba ste krečili.
To je ove sedmice u relaksiranim mjerama postalo značajno i vidljivo. Riješili smo se možda korone, ali palanačkog duha ko zna da li cemo ikad.
