KolumnePolitikaVIJESTI

Vučiću, izvini što nisam protestant

Da li je sreć­no dru­štvo u ko­me su psi­ho­log, ta­ble­te za smi­re­nje i su­i­cid je­di­na od­bra­na od vla­da­ju­će de­pre­si­je? Ako to ni­je, pak, sreć­no dru­štvo, prem­da u nje­mu vla­da pro­te­stant­ska eti­ka, za­što bi­smo mi to­me uop­šte te­ži­li?

StanislavTomić

Piše: Stanislav Tomić

U zad­nje vri­je­me če­sto ima­mo pri­li­ku da od pre­mi­je­ra Sr­bi­je ču­je­mo ka­ko hva­li pro­te­stan­ti­zam. Ne­ki mom­ci su se ne­dav­no iz­vi­nja­va­li pre­mi­je­ru što lje­tu­ju van Sr­bi­je, a me­ni se jed­no­stav­no ja­vlja po­tre­ba da mu se jav­no iz­vi­nim što ni­sam pro­te­stant. I što, ako me ne­ko uop­šte ne­što pi­ta, to ne že­lim ni­kad ni da po­sta­nem. Opro­sti­te još jed­nom! Ne želim to, za­i­sta, ne za­to što mr­zim pro­te­stan­te. Na­pro­tiv, već za­to što pro­te­stant­ska eti­ka ni­je dio mog du­hov­nog obra­sca i što ne že­lim da je prak­ti­ku­jem na ra­čun vri­jednosti ko­je su uko­ri­je­nje­ne u mom iden­ti­te­tu i mo­joj svi­je­sti. Vi jav­no go­vo­ri­te ka­ko ta svi­jest tre­ba da se mi­je­nja, da­ju­ći nam pro­te­stan­ti­zam kao uzor pre­ma ko­me tre­ba da obliku­je­mo svo­ju svi­jest.

Iz­vi­ni­te opet što pi­tam, ne­moj­te se lju­ti­ti, ali oda­kle vam pra­vo da to či­ni­te?

Sr­bi­ja je ze­mlja u ko­joj ve­ći­nom ži­vi pra­vo­slav­no sta­nov­ni­štvo. Pod­sje­ti­ću vas, Pra­vo na slo­bo­du mi­sli, sa­vje­sti i vjero­i­spo­vje­sti je pra­vo ko­je je za­šti­će­no ne sa­mo Usta­vom ze­mlje ko­jom upra­vlja­te, već i Uni­ver­zal­nom de­kla­racijom o pra­vi­ma čo­vje­ka, te shod­no to­me i Evrop­skom kon­ven­ci­jom o ljud­skim pra­vi­ma. Ali ot­kud sa­da ta pro­ti­vr­ječ­nost, da Vi de­kla­ra­tiv­no po­štu­je­te me­đu­na­rod­ne stan­dar­de u vi­du za­šti­te ljud­skih pra­va, a na od­re­đen na­čin ubje­đu­je­te lju­de ko­ji ni­su pro­te­stan­ti da tre­ba da usvo­je pro­te­stant­ske vri­jed­no­sti i na­vi­ke, dru­gim ri­je­či­ma pro­te­stant­sku eti­ku? Vi će­te mo­žda re­ći da je to u ci­lju raz­vo­ja ka­pi­ta­li­zma i po­zva­ti se na Mak­sa Ve­be­ra, ko­ji je, uz­gred re­če­no, svo­jim djelom.

Protestantska etika i duh kapitalizma, ob­ja­šnja­vao nje­gov na­uč­ni stav da su vri­jed­no­sti osnov­ni po­kre­tač dru­štve­nih pro­mje­na, te u pri­log to­me na­veo ka­ko su vri­jed­no­sti ko­je na­la­zi­mo u pro­te­stant­skoj eti­ci po­go­do­va­le raz­vo­ju ka­pi­ta­li­zma. I za­i­sta je či­nje­ni­ca da su naj­ra­zvi­je­ni­je ka­pi­ta­li­stič­ke ze­mlje uglav­nom pro­te­stant­ske. To je neo­spor­no, i Vi se zbog to­ga za­do­volj­no, po­bjed­nič­ki osmje­hu­je­te. Ali s Va­ma u emi­si­ji i ta­da, ka­da hva­li­te Lu­te­ra i pro­te­stant­sku eti­ku, i da­lje ne­će bi­ti ni­je­dan so­ci­o­log, ko­ji bi iz­nio ne­ke či­nje­ni­ce do ko­jih je do­šao, re­ci­mo, Emil Dir­kem, a ko­je bi mo­žda ba­ci­le dru­ga­či­je svje­tlo na pro­te­stant­sku eti­ku ko­ju Vi to­li­ko zdu­šno hva­li­te. Mo­lim Vas, zar je po­šte­no lju­de u Sr­bi­ji us­kra­ti­ti i tih sa­zna­nja i po­nu­di­ti im sa­mo jed­nu stra­nu? To ni­je ni­šta dru­go ne­go ne­kri­tič­ka afir­ma­ci­ja jed­nog sta­no­vi­šta, ko­ja se vr­lo la­ko mo­že ozna­či­ti kao pro­pa­gan­da. Za­što? Šta to ni­ste re­kli svo­jim gra­đa­ni­ma o pro­te­stant­skoj eti­ci, pri­je za­htje­va da je usvo­je kao etič­ku pa­ra­dig­mu? Ni­ste im re­kli da je kod pro­te­sta­na­ta mno­go ve­ći ste­pen sa­mo­u­bi­sta­va ne­go kod ka­to­li­ka. Za­pra­vo, ono o če­mu je go­vo­rio Emil Dir­kem, objašnja­va­ju­ći fe­no­men sa­mo­u­bi­stva i ar­gu­men­tu­ju­ći svoj stav da je po­dje­la ra­da osnov svih dru­štve­nih pro­mje­na, kao i to da na­u­ka o dru­štvu tre­ba da se ba­vi dru­štve­nim či­nje­ni­ca­ma. I ka­ko po­ka­zu­je nje­go­vo is­tra­ži­va­nje, for­ma­li­za­ci­ja od­no­sa u dru­štvu do­vo­di do „dru­štve­ne ano­mi­je“, a to sta­nje, u ko­me vri­jed­no­sti gu­be svo­ju sna­gu i smi­sao, po­go­du­je raz­vo­ju su­i­cid­nih ak­tiv­no­sti, jer čo­vjek u kri­tič­noj si­tu­a­ci­ji ne­ma čvrst du­hov­ni oslo­nac, a broj iz­vr­še­nih sa­mo­u­bi­sta­va kod pro­te­sta­na­ta je ve­ći u od­no­su na ka­to­li­ke, jer je pro­te­stant­ska eti­ka in­di­vi­du­a­li­stič­ka, dok su ka­to­li­ci vi­še ve­za­ni za za­jed­ni­cu, od­no­sno cr­kvu. Da to i te ka­ko ima smi­sla, či­ni mi se, naj­bo­lje po­ka­zu­je in­sti­tu­ci­ja psi­ho­lo­ga u raz­vi­je­nim, ka­pi­ta­li­stič­kim ze­mlja­ma, dr­ža­va­ma bla­go­sta­nja, u ko­ji­ma su, ka­ko stva­ri sto­je, od­no­si to­li­ko for­ma­li­zo­va­ni da ni­ko ne­će bes­plat­no da slu­ša tu­đu mu­ku, pa čo­vjek vr­lo če­sto pla­ća sa­mo da bi ga ne­ko sa­slu­šao. To­me sva­ka­ko tre­ba do­da­ti ras­pro­stra­nje­nu
upo­tre­bu ta­ble­ta za smi­re­nje, de­pre­si­ju kao bo­lest sa­vre­me­nog čo­vje­ka i na kra­ju po­rast bro­ja sa­mo­u­bi­sta­va kao kraj­nje is­ho­di­šte.

Sa­da bi bi­lo do­bro da nam od­go­vo­ri­te na sle­de­će pi­ta­nje:

Da li je sreć­no dru­štvo u ko­me su psi­ho­log, ta­ble­te za smi­re­nje i su­i­cid je­di­na od­bra­na od vla­da­ju­će de­pre­si­je? Ako to ni­je, pak, sreć­no dru­štvo, prem­da u nje­mu vla­da pro­te­stant­ska eti­ka, za­što bi­smo mi to­me uop­šte te­ži­li? Ka­da, ako ma­lo bo­lje po­gle­da­mo, vi­di­mo da iza ma­te­ri­jal­nih re­zul­ta­ta jed­ne ta­kve eti­ke sto­je du­hov­ne kon­se­kven­ce o ko­ji­ma ne go­vo­ri­te, a ko­je te­ško mo­že­te ospo­ri­ti. Za­što bi­smo, uosta­lom, pro­mje­nom svi­je­sti ko­ju pro­pa­gi­ra­te,pra­vo­slav­nu eti­ku, eti­ku za­jed­ni­ce, za­mi­je­ni­li pro­te­stant­skom,in­di­vi­du­a­li­stič­kom eti­kom? Zar na­šem na­ro­du po­red Sve­tog Sa­ve, Sve­tog Vla­di­ke Ni­ko­la­ja i Sve­tog Ju­sti­na Će­lij­skog, tre­ba Lu­ter, da nas uči o to­me ka­ko tre­ba da ži­vi­mo, ko­ji je smi­sao na­šeg ži­vo­ta, šta je naj­vi­še do­bro i šta tre­ba da bu­de kraj­nja svr­ha svih na­ših dje­lat­no­sti? Sla­žem se da i te ka­ko tre­ba da ra­di­mo na svo­joj svi­je­sti. Ali se ne sla­žem sa mo­de­lom ko­ji su­ge­ri­še­te, im­pre­si­o­ni­ra­ni Lu­te­ro­vim ide­ja­ma.
Ne znam da li se još osmje­hu­je­te, ali bih, za­i­sta, vo­lio da do­bi­jem ozbi­ljan od­go­vor na ovo pi­ta­nje. Ja ov­dje ne­mam ni­ka­kvih dru­gih am­bi­ci­ja osim da kroz jed­nu so­ci­o­lo­ško-kul­tu­ro­lo­šku, ili mo­žda još ne­ku ana­li­zu, po­ku­ša­mo da za­jed­no sa­gle­da­mo sve po­slje­di­ce pro­pa­gi­ra­nja pro­te­stant­ske eti­ke, jer to, iz ne­kog raz­lo­ga, u na­šoj jav­no­sti ni­je do­volj­no kri­tič­ki is­pi­ta­no.

Mo­žda sve ovo ne bih ni na­pi­sao da ne­dav­no ni­ste go­vo­ri­li o to­me ka­ko je ve­li­ki uspjeh na­še dr­ža­ve što su njen, opro­sti­te što ću re­ći „na­vod­ni“ na­pre­dak – jer vi si­gur­no ima­te sta­ti­sti­ku ko­ja po­ka­zu­je dru­ga­či­je – po­hva­li­le pro­te­stant­ske ze­mlje.

I, na­rav­no, ni­je to pr­vi put. Sva­ki put ka­da ste pret­hod­no dog­mat­ski iz­no­si­li stav o pro­te­stant­skoj eti­ci, ja sam po­či­njao da pi­šem o to­me i na kra­ju ipak od­u­sta­jao. Stra­ho­vao sam da ću u tom kri­tič­kom pri­stu­pu po­vri­je­di­ti na­če­la na­še pra­vo­slav­ne eti­ke, ko­ja nas uči da tre­ba da bu­de­mo bla­gi i da vo­li­mo jed­ni dru­ge. Za­to je pra­vo­slav­na eti­ka su­štin­ski su­prot­sta­vlje­na onoj dru­štve­noj ano­mi­ji, ko­ju Dir­kem na­la­zi u ka­pi­ta­li­stič­kim ze­mlja­ma ko­je su se raz­vi­le za­hva­lju­ju­ći pro­te­stant­skim ide­ja­ma i vri­jed­no­sti­ma.

Če­sto go­vo­ri­te ka­ko ne­ki sa­mo kri­ti­ku­ju, a ni­šta ne nu­de. Ka­ko bih iz­bje­gao taj pri­go­vor, ja ovim pu­tem pred­la­žem da se okre­ne­mo eti­ci ko­ja pri­pa­da na­šoj kul­tu­ri. Ima u njoj sa­svim do­volj­no pro­sto­ra za raz­voj svih aspe­ka­ta dru­štve­nog ži­vo­ta, od kul­tu­re do eko­no­mi­je i po­li­ti­ke. Ple­me­ni­ti­ju i hu­ma­ni­ju eko­no­mi­ju nam si­gur­no ne­će da­ti pro­te­stant­ska eti­ka, vi­di­mo to po ze­mlja­ma ko­je ba­šti­ne tu tra­di­ci­ju. Da ni­je ta­ko ne bi bio, ka­ko ka­že No­am Čom­ski „pro­fit iz­nad čo­vje­ka“. Opet po­na­vljam da ne že­lim bi­ti pro­te­stant, ma ka­ko to u ma­te­ri­jal­nom smi­slu bi­lo pri­vlač­no, i to je mo­ja slo­bo­da. To što mi ne mo­že­mo do­sled­no da pri­mje­ni­mo pra­vo­slav­nu eti­ku, ne zna­či da je ta eti­ka sla­ba, ne­go da smo mi sla­bii da tre­ba da po­pra­vlja­mo se­be u te­žnji za vri­jed­no­sti­ma ko­je u
njoj na­la­zi­mo.

Pra­vo­slav­na eti­ka i na njoj za­sno­va­no Sve­to­sa­vlje su još uvi­jek ne­do­volj­no is­cr­plje­ni re­sur­si u po­gle­du upra­vlja­nju na­šim dru­štvom. Sve­ti­o­nik ko­ji upor­no ig­no­ri­še­mo. Po­li­ti­ka je dav­no ras­kr­sti­la sa eti­kom, ali ako te­ži­mo da u svo­joj kul­tu­ri re­ha­bi­li­tu­je­mo an­tič­ki kon­cept i po­li­ti­ku po­no­vo po­ve­že­mo sa eti­kom, ne­ka to on­da bu­de na­ša, pra­vo­slav­na eti­ka. Jer ako ta­ko na­sta­vi­mo da pro­te­stant­sku ili bi­lo ko­ju dru­gu eti­ku, hva­li­mo na
sva zvo­na. Bo­jim se da ta zvo­na ne­će bi­ti pra­vo­slav­na.

Politička Revija

Tagovi
Prikaži više

Povezani članci

Back to top button
Close
Close