izbor urednikaKolumnenaslovnaVIJESTI

Goran Sultanović: Život nema alternativu, živeli borci za ljudska prava

Sinoć je u okviru 14. „Zvorničkog ljeta“ u Domu omladine nastupio Goran Sultanović sa svojim „Kabareom“.

Loši vremenski uslovi izmjestili su ovaj događaj sa glavne bine na platou Kasine u Dom omladine, ali to nije smetalu ni ovom proslavljenom srpskom glumcu, niti publici koja je uživala u vrhunskoj glumi, muzici, pjesmi…

Iskoristili smo ovu priliku da popričamo sa Goranom, da nam pojasni formu kabarea koji već punih petnaest godina oduševljavala ljude širom svijeta.

Odmah na početku Sultanović je istakao da je u Zvorniku šesti put, odnosno da ni u jednom drugom gradu nije nastupao toliko.

-I meni je ovo nevjerovano, ovako mali grad, a toliko puta sam nastupao sa Kabareom. Prvi put je to bilo 2000. ili 2001. godine, na poziv iz gradske biblioteke.

ZD. Koliko je teško pronaći publiku?

-Ja sam mislio da je teško, ali nije. Ja kada sam ovo pravio devedsetih godina, poslije svih onih nedaća, pogotovo nedostatka onog edukativnog dijela koji je televizija imala, samo turbo folk i turbo folk, i kad su me zvali prvi put u Zvornik, postoji jedna anegdota. Naime, ja ulazim u biblioteku, i pitam gdje ćemo da radimo i žena kaže pa ovdje, a mala soba, i ja kažem pa ne može ni četrdeset ljudi da stane, i ona kaže pa da sam vam rekla koliko je mala soba Vi nikada i ne bi došli. I ja sam bio tri puta u toj biblioteci, jednom ispred, ali kad u Zvorniku ja pronađem publiku znači da u svakom malom gradu postoje ljudi koji imaju potrebu za nekom drugačijom vrstom zabave. Ali tu je taj monetarni udar, da sve košta. Ali mi smo jedini narod na svijetu koji od kuvara, konobara, vlasnika kafane, ma svi gosti pjevaju bolje od pjevačice, a njoj dajemo pet hiljada evra. To nam nije skupo, ali pozorišna predstava jeste. Ali drago mi je što ima mlađeg svijeta koji cijeni neke drugačije stvari.

Kabare Gorana Sultanovića (1)ZD. Nedavno ste otišli u penziju zar ne?

-Pa ja sam pola svog života u penziji, bilo je perioda kada uopšte nisam radio, ali zvanično već druga godina čini mi se.

ZD. Da li snimate nešto trenutno?

-Pa da vam kažem, u Srbiji je jako mala produkcija, ništa se ne radi. A onda opet postoje neke stvari koje mogu da se odrade, ali ja nemam više nerava. Uradio sam sa Neletom Nadrealnu televiziju, pošto sam ja sam njim radio „Složnu braću“ i volim da sarađujem sa njim. Trenutno ne snimam, postoje neke priče, neke produkcije, ali pola sam ja toga bacio u vodu. Tako da se bavim ovim kabareom. Svake godine kažem dosta je, više neću, ali evo od 1999. godine, to je 15. godina i to je jedina stvar koju redovito radim. Jer, i nemam neku želju, dosta sam radio. Pozorište se promjenilo, da je teatar izgledao ovako kada sam upisivao akademiju, ja je nikada ne bi upisao.

ZD. Prvobitni naziv kabarea bio je „Tri ratna druga“, pa onda ste promjenili u „Putuj Evropo“ i sada u „Ja pevam svoj bluz“, po pjesmama Đoleta Balaševića.

-Pa ispalo je sasvim slučajno. „Tri ratna druga“ je roman koju je napisao Balašević, ali ja kada sam počinjao devedesetih, govorio sam o glupostima rata, onda kad se rat završio kabare se zvao „Putuj Evropo“ jer to je priča koja je ostala i do danas, ali onda eto „Ja pevam svoju bluz“, mada ga najviše pamte po „Putuj Evropo“ jer je to bilo na televiziji.

ZD. Kako biste opisali Vaš kabare?

-Program za ljude koji imaju drugačije potrebe od takozvane „pink kulture“ i mada tako ne izgleda, ali kada bi rekli to je veče poezije samo što se ta poezija govori na drugačiji način ali ja prvi ne bi došao. Da mi neko kaže da ću dva-tri sata slušati poeziju, ma nema šanse. Kabare je živa tvorevina, ima uvijek svoj početak i kraj. Sve što kažem u kabareu to je izašlo iz pera srpskih savremenih pjesnika, sa tim što na stihove Brane Crnčevića i Laze Kostića pravimo balade, što neke rok pjevače govorimo kao ozbilju poeziju, i onda sam negdje shvatio da je narodu potrebno malo više smijeha jer je svima politike dosta, ali eto večeras ću, da bih pokazao, jedno pet minuta se baviti tom temetikom.

Kabare Gorana Sultanovića (2)ZD. Vi ste rođeni u Beogradu, ali opet pričate ijekavicom. Da li vučete neke korjene sa ovih prostora?

– Vučem korjene po ocu, iz Čajniča, ali imam neku vrstu dara. Ja mogu da govorim sve dijalekte sa prostora bivše Jugoslavije. Čak su i novine pisale poslije „Složne braće“ da sam rođen u Sarajevu, da sam se školovao tamo, a ja sam se samo napio tri puta u Sarajevu. Tako da mi je nije nikakav problem da pričam ijekavicu, a da paralelno sa mojim drugarima pričam ekavicu. I onda koristim priliku kada dođem negdje da vježbam. Ja sam u djetinjstvu mnogo putovao, roditelji su mi se razveli pa sam išao u Crnu Goru kod oca, pa kod očeve porodice u Sarajevo, slali su me kao paket. Jer kao dijete kada izađete na ulicu, a ne govorite tim dijalektom… Tako da sam ja to naučio ne zato što sam htio, nego morao, da bi se uklopio.

ZD. Da li se sjećate kako je došlo do saradnje sa Neletom?

– Da, ja Neleta nisam znao, i sad ću da pričam ekavicu, nisam ga znao sem onoga što su radili i to se meni dopadalo. I jednom sretnem prijatelja, požali mi za neki problem koji su imali oko serije koju su radili, nisu mogli da nađu Sarajliju. I ja sam otišao na audiciju, dali su mi tekst, ja sam počeo da čitam, a oni nisu mogli da veruju da ja nisam iz Sarajeva.

ZD. Televizija ili pozoriše?

– Pa draže mi je pozorište, ali ovo novo ne. Drugačije se radilo, bilo je ozbiljnije, sada se sve promenilo. Gledamo iste serije i reprize već godinama. Ja sam čovek iz jednog drugog vremena i moje iskustvo mi govori da ovo ne ide na dobro, sve zajedno, mada ne bi želeo da budem u pravu. Televizija je prepuno amatera, pa da su bar talentovani, a glumci nezaposleni. Tako da, jako sam tužan, ali imam jednu misiju i to je razlog zašto ovaj kabare radimo već toliko godina.

VIDEO:

[mom_video type=“youtube“ id=“Jem9f96ASwY“]
Tagovi
Back to top button
Close
Close