Obilježen Dan oslobođenja Zvornika

Parastosom i polaganjem vijenaca na centralni spomenik poginulim borcima, te Časom istorije i Svečanom akademijom u Zvorniku je obilježen 9. april – Dan oslobođenja grada

Obilježavanje 22 godine od oslobođenja Zvornika - 9. april 2014. (6)

ZVORNIK – Parastosom i polaganjem vijenaca na centralnom spomen obilježju za 1.080 poginulih srpskih boraca, Časom istorije i Svečanom akademijom u Zvorniku je danas obilježen Dan oslobođenja grada – 9. april.

Ovom prilikom predsjednik Boračke organizacije Zvornik Mile Vukadinović rekao nam je da kao i u mnogim opštinama tadašnje BiH, i u Zvorniku prva žrtva bio Srbin – Rade Radović iz Karakaja.

– Za sve srpske patriote ovo je Dan oslobođenja grada, jer su paravojne muslimanske organizacije od 4. do 9. aprila 1992. godine vojnički zauzele i držale pod blokadom grad Zvornik. Srpski narod se tada okupio i 9. aprila oslobodio grad i u njemu uspostavio zakonodavni sistem Republike Srpske – rekao je Vukadinović.

On je dodao da je srpski narod nakon toga, organizovano kroz Vojsku RS i MUP nastavio borbu do konačne slobode.

– Na žalost, posljedice rata su i 566 poginulih pripadnika Zvorničke brigade i MUP-a, preko 700 ranjenih i 32 zarobljena – podsjetio je Vukadinović.

Tadašnji predsjednik Kriznog štaba Brano Grujić naglasio je da su ti aprilski dani 1992. godine bili veoma dramatični i teški, puni neizvjesnosti.

– Grad smo oslobodili od Alijinih bojovnika, zelenih beretki, mudžahedina, patriote lige i ostalih muslimanskih paravojski koji su odmah nakon što je Izetbegović proglasio opštu mobilizaciju 4. aprila zauzeli Zvornik tako što su se njihove jedinice, već ranije stacionirane na Kula gradu iznad Zvornika, spustile u grad u namjeri da nezakonito njime ovladaju. Njihov ulazak olakšao je tadašnji načelnik SUP-a Osman Mustafić koji je podijelio svo rezervno oružje koje se nalazilo u SUP-u najgorim muslimanskim kriminalcima u Zvorniku. Poučeni postupanjem muslimanskih i ustaških snaga u sličnim situacijama kroz istoriju te preplašeni najnovijim događajima, preduzeli smo mjere sa ciljem zaštite našeg naroda tako što smo digli i mobilisali teritorijalnu odbranu u srpskim selima – podsjetio je između ostalog Grujić.

Načelnik opštine Zvornik Zoran Stevanović istakao je da je današnji dan prije svega prilika da još jednom odamo dužnu počast onima koji su za RS dali svoje živote.

– Istovremeno sve žrtve u proteklom ratu na svim stranama treba da nam budu vječita opomena da se takve stvari više nikada ne ponove na ovim prostorima – poručio je Stevanović.

Parastos kod centralnog spomenika služio je sveštenik Rade Tešić, dok su vijence položili predstavnici Boračke organizacije, Opštinske organizacije porodica poginulih i zarobljenih boraca i nestalih civila, Udruženja ratnih vojnih invalida, te načelnik Opštine Zvornik Zoran Stevanović sa tadašnjim predsjednikom kriznog štaba Branom Grujićem.

U Domu omladine upriličena je i Svečana akademija na kojoj su glumci „Pozorišta mladih Zvornik“ govorili patriotske recitale i dijelove iz besjede vladike Nikolaja Velimirovića. U okviru Časa istorije profesor istorije Ivo Simić govorio je o raspadu Jugoslavije, građanskom ratu u BiH i mirovnim procesima.

 

42 komentara

  1. Kao i uvijek nema opozicije, mora da su zauzeti potpisivanjem kojekakvih sporazuma i dogovora sa SDA i HDZ-om u Sarajevu. Svaka čast Brani Grujiću koji je pokazao da mu je RS i Zvornik važniji iznad unutarstranačkih glupiranja.

    1. Izgubili ste Zvornik vojnim putem, nije vam bilo UN-a i međunarodne zajednice da vam poklanjaju teritorije kao u slučaju Sarajeva, Bihaća i Goražda, gdje god je borba odlučivala tu ste izgubili, mislim da stvarno imate razloga da se stidite, a mi za to nemamo razloga. Udarili ste na najratoborniji narod koji je i mnogo mnogo jače pobjeđivao.

      1. Ne seri. Bosnjaci su po popisu cinili vecinu stanovnistva i u gradu i u opcini. SDA je pobjedila na prvim izborima. Unatoc ovim cinjenicama osnovali ste krizni stab i „srpsku opcinu Zvornik“(!)

        Bosnjaci su zavrsili u logoru Batkovic, a i u mnogim srbijanskim logorima. Naravno, sve po spisku. Svi ugledni Bosnjaci Zvornicani su bili uvrsteni na spiskove, nakon cega je slijedio „odstrijel“.

        U slucaju Zvornika nije u pitanju neka takticka niti vojna superiornost srpskih snaga, vec iskljucivo etnicko ciscenje, uzurpiranje imovine, silovanje pa i ubijanje civila.

        Ja sam bio uposlenik u Glinici prije rata i dobro se sjecam kako su kolege Srbi isli na „vjezbe“.

        Milane, ne kenjkaj previse. Sve mi je bilo jasno kada su se tenkovi pomolili u koloni od Kozluka. Sve. Meni je bilo jasno i kada su Srbi isli na „vjezbe“.

        1. Pa sta ti hoces da kazes?

          Pa i Srba u Sarajevu je bilo oko 160000 a sada u celoj Federaciji nema ni 70000…

          Zali se Incku!!!

      2. supak jedan ,napali ste civile,stare i nemocne,silovali i pljackali bosnjacki narod bez i jednog razloga .Ni je ni cudo sto vas Bog kaznjava na svakom mogucem koraku.poplave,zemljotresi,ubojstva,samoubojstva,saobracajke,bijeda i jad ste postali .sve je to od boga,umirete sa 40 god i ti ces reci o nekoj vojsci,,kad su vas rvati malo poplasili pobjegli ste ko *icke bez zrna baruta ,akb o odatle ce te jako skoro u macvu i srijem..nema vise jna da vas brani,neznam cemu se nadate a ovo sto proslavljate neka vam je sram istid..na djeci vasu ce se to sve odraziti ,njih mi zao bijedo jedna balkanska,fuj gadite se svakom civiliziranom insanu

  2. Grujic je ratni zlocinac i treba mu se suditi.

    Moj otac je odveden u logor Batkovic, nakon sto su ga odali komsije Srbi, iako je moj otac u drugom svijetskom ratu spasio dvije srpske porodice od sasvim sigurnog ustaskog pokolja, tako sto ih je sakrio u svoje sijeno. Pri tome je riskirao zivot i svoje porodice. Za takvo cojstvo zvornicki Srbi nisu znali u ovom ratu. Nego su uredno opljackali moju porodicu nakon sto smo progonjeni iz rodnog sela.

    Ja se divim tome sto su malobrojni Bosnjaci koji su se odlucili na otpor ipak uspjeli poslati 1080 vasih u vjecna lovista. Mnogo sto bre ratoborni bili.

    1. @zvornicanin

      Citiram,,Ja se divim tome sto su malobrojni Bosnjaci koji su se odlucili na otpor ipak uspjeli poslati 1080 vasih u vjecna lovista“…

      Eto vidis ja se svojima ne divim za Srebrenicu!!!JA SAM SA NJIMA FASCINIRAN,ONI SU MI IDOLI…

  3. Milu, Milanu, Bojanu i dr. slicnim da samo navedem par istorijskih cinjenica sa kojim se moraju kat-tad suociti.
    Agresija na BiH kao posledica dogovora o podjeli BiH izmedju S.Milosevica/SR Jugoslavija/ i F.Tudzmana /R Hrvatska/ /iz Karadzordzeva/ je uzrokovalo da se agresija, napad na Zvornik utvrdi u Generalstabu Vojske SR Jugoslavije u Beogradu. Nakon toga, 9.aprila, dakle vojska /bivsa JNA/ tada SRJ uz nauruzano srpsko stanovnistvo u organizaciji SDS-a biH, paravojne jedinice /Arkan, Bokan, Seseljevi i dr./ izvrsili su napad na gradzane Zvornika i kao posledicu imamo ubijene muslimane kao civilno stanovnistvo i organizovan pritisak i protjerivanje gradzana muslimanske nacionalnosti iz tog grada. Posledica je, da za samo dva mjeseca, muslimansko stanovnistvo iz Zvornika je ‘ocisceno’, te taj grad i kotira kao prvi u BiH, apsolutno etnicki ociscen. Dakle od mjeseca juna 1992. godine, od muslimana u Zvorniku je ostao zivjeti samo jedan muskarac /musliman, Ragib Uzunalic/ i nekolicina muslimanki udatih za pravoslavce – Bosance.
    Inace Brano Grujic za ‘djela’ nedjela iz tog doba koje je pocino, proglasen je odgovornim a visina kazne koju je dobio, pravnosnaznu – moze se diskutavati da li je bila primjerna ili ne.
    Dragi moji sugradzani, koji ste naselili Zvornik nakon etnickog ciscenja – to je to i vjerujem znate ali radi mladjih koji prate ovaj list zelim da ukazem i da znaju, gorku istinu.
    Starosjedioci grada Zvornika, pravoslavne vjere, vrlodobro znaju ova desavanja i vjerujem savjest ce proraditi…

  4. Господине МИРЗЕТ… Чега да се стидимо, наше историје ?
    Да се стидимо наших мртвих синова ?
    Да се стидимо оних који су дали своје животе за ову државу ?
    Шта ви уопште тражите у Зворнику, не само у Зворнику него у Цјелој Босни и Херцеговини, ко сте ви, шта сте ви ?
    Порјекло вам се не зна, монструозно сте палили и рушили наше куће и објекте, убијали нашу невину дјецу и то под заставом државе која вам не припада…
    Да ли знаш да Босна, Светог саве дедовина, да се Краљ Твртко крунисао за краља у Српском манастиру Милешеви а не у тамо некој џамији…..
    Зворник је био и остаће Српски град!!!

  5. И још да се надовежем на Миланову последњу реченицу!!!
    Срби су и пред цареве стајали, заустављали царске трупе и односили царске побједе…

  6. e moji Srbi i srbi muhamedanci..niste vi ni za*urac ni jedni ni drugi..ni treći…jadu Božiji Srbi, Muslimani….ajde vozdra idioti…i zadnji nek’ ugasi svjetlo bagro pogana…
    Vladimir

  7. Kao što već napisah gore, ljutite se vi koliko god hoćete ali niste uspjeli sprovesti svoj plan kao što ste u drugom svjetskom ratu i sad vam preostaje jedino da cmizdrite. Vaša „nevinost i naivnost“ u Zvorniku se vidjela na primjeru Kamenice i šire okoline, s druge strane o ratu u Zvorniku i BiH ne može pisati onaj koji je pobjegao odmah na početku sukoba a vidim ovde ih je dosta a lako se odavaju.

  8. Sve za sto ste vi srbi radili vratice vam se samo polahko ne nasom osvetom vec proganjace vas vas likovi djece koju ste ubili koja su ni kriva ni duzna civile koje ste pobili koji nisu imali scim da se brane..vi ste heroji samo kad vas je 1naprema3 tad ste dase..al ima pravde sticice vas truhnucete sticice vas sve..

    1. Po tvojoj prognozi muslimana do sada ne bi ni bilo, jer nema rata u kojem vi niste učestvovali na strani neprijatelja i u kojem niste okrvavili ruke do ramena. Daj nam reci tu prognozu, pusti ove minorne žrtve koje su uglavnom ginule sa puškom u ruci.

  9. Umjesto da se stide Svoje uloge u srpsko crnogorskoj agresiji na republiku Bosnu i Hercegovinu oni i dan danas lazu sebe i druge………

    Tuga i zalost………..

  10. Ja poganluka ja poganluka mama moja sretan vam samostalan zivot Srbi dobro ste vi normalni ako zelite sami sa sobom da zivite

  11. Sjećanje na 8. april 1992. godine: Kako je monstrum Legija sa zločincima ubijao u Zvorniku

    Zvornik, 8. aprila 1992. godine. Osvanuo je prilično tegoban dan. U kancelariji na trećem spratu zgrade MUP-a četvorica nepoznatih ljudi. Negdje pred zoru, na barikadi su ih legitimirali, a potom priveli pripadnici rezervnog sastava policije.

    Tvrde, pošli su nekim poslom u hotel “Jezero” u Malom Zvorniku, ali su, eto, zalutali u Veliki Zvornik. Dvojica izrazito krupne glave, ošišani do kože, Vojin Vučković i Dušan Vučković, kažu da su braća. Poznaju ih po nadimcima Žućo i Repić.

    – Ime i prezime – pita komandir Asim sljedećega.

    – Milorad Ulemek – odgovara on. Bio je, kaže, pripadnik “Legije stranaca”, pa ga zovu Legija.

    – A ti? – obraća se komandir četvrtom uhapšenom.

    – Zvezdan Jovanović, zubotehničar iz Beograda – odgovara on.

    Djeluju smušeno, uplašeno, uglavnom gledaju ispred sebe. Dvojica od straha mokre u pantalone. Niko od prisutnih i ne sluti da je, ustvari, riječ o monstrumima najvećeg profila.

    Na stolu pregršt iskaznica raznih organizacija i stranaka. Većina ih je na ime Milorada Ulemeka. Dozvole za kretanje po ratnim zonama Hrvatske, iskaznica “Legije stranaca”, MUP-a Srbije, ali i ona JNA – vojni policajac pri VP Pančevo. Noževi “rambo”, pištolji, žice za davljenje. Niko od prisutnih ne zna o kakvom se kalibru zločinaca radi.

    Već od rane zore major Pavlović iz svog štaba u Malom Zvorniku telefonom prijeti čelnicima MUP-a da će pod mostom u Zvorniku biti ubijene hiljade muslimana ako ne budu oslobođeni Vučkovići, Ulemek i Jovanović. Oko deset čuju se pucnji iz pravca Karakaja. Komšija Srba u gradu odjednom kao da je nestalo. Bošnjaci nikako da povjeruju svojim očima i ušima.

    – Zvorničani, ne dajte svoj grad, branite svoj grad – čuje se očajnički poziv novinarke Gordane Mandić-Imširović s Radio Zvornika.

    Novinar Hasan Hadžić odsječen je u Skočiću. Kjašif Smajlović dolazi u MUP da traži informacije. Fadil Čirak kamerom snima izjavu četvorice uhapšenih.

    Vojnici JNA s pripadnicima takozvanog srpskog MUP-a koji su se tri dana ranije iz Zvornika preselili u zgradu “Alhosa” u Karakaju (kasnije logor u kojem su mučeni i ubijani Bošnjaci), polako osvajaju grad. Iza njih gaze kordoni nabildanih zločinaca, spremnih za kasnije klanje muslimana, koje je započelo s prvim satima narednog dana.

    Povlačimo se prema Kula Gradu, Liplju… Vučkoviće, Ulemeka i Jovanovića kasno predvečer načelnik Odsjeka kriminaliteta MUP-a Zvornik predaje majoru Pavloviću u Malom Zvorniku.

    Napad na Zvornik, naravno, nije se dogodio u jednom danu. On je počeo mnogo ranije, brižljivo pripreman u sjedištu lokalnog SDS-a, sa srpskim kadrovima u MUP-u, općini, sudu… na čelu. Ulemek sa svojom grupom dan nakon što je oslobođen vratio se u Zvornik i u naselju Hrid ubio više od 20 Bošnjaka.

    Komšije Srbi s “fantomkama” na glavama zakucali su na vrata veterinara Izeta Sabirovića i ubili ga pred njegovom ženom, djecom, prijateljima. Ubijani su redom profesori, inžinjeri, ekonomisti, doktori. Glavom je platila i matičarka Nada Ostojić, koja je pokušala zaštititi komšije koji su se sklonili u njenu kuću. Ubijeni su i Kjašif i Fadil Čirak. Gordana Mandić-Iširović jedva je izvukla živu glavu, kao i hiljade drugih Zvorničana.

    Kasnije slijede ubijanja, klanja, mučenja, nabijanja na kolac. Mrlja s obraza srpske politike, vojske i policije iz devedesetih godina prošlog stoljeća nikada neće biti izbrisana.

    Mnogi zločinci na slobodi

    Dušan Vučković Repić umro je u Centralnom zatvoru u Beogradu pod optužbom za ratne zločine počinjene u Zvorniku. Njegov brat Vojin osuđen je na deset godina zatvora. Milorad Ulemek Legija osuđen je na 40 godina zatvora za ubistvo Zorana Đinđića i Ivana Stambolića.

    Zvezdan Jovanović također je osuđen na 40 godina zatvora za ubistvo Zorana Đinđića. Major Pavlović, pravog imena Branko Popović, osuđen je na 15 godina zatvora. Brano Grujić, predsjednik SDS-a i Kriznog štaba u Zvorniku, osuđen je na šest godina zatvora.

    Desetine drugih zločinaca krivih za smrt oko 2.000 zvorničkih Bošnjaka ubijenih u aprilu, maju i junu 1992., još su na slobodi.

    Bel snimio prve leševe

    Martin Bel (Bell) i kamere britanskog BBC-ja 9. aprila 1992. godine snimili su prve leševe na ulicama Zvornika. Istog dana Bel je stigao u selo Liplje, gdje se u zbjegu našlo blizu 10.000 zvorničkih muslimana. Granate su tog dana dolazile iz Malog Zvornika i Gučeva u Srbiji s mosta u Karakaju.

    1. S druge strane kad se pogleda oni vama valjaše i to dobro. Koji bi Bošnjak ikad znao gdje je Austrija i zapadna Evropa da ne bi tih ljudi, svakako im možete čestitati, postali ste „evropejci“ a i konačno dobro živite tako da se ne morate ni vraćati a i nećete nama i Hrvatima više praviti problem.

  12. Cuj ovog Milana covjek istinito napisa i bez dlake na jeziku o dogadjajima u Zvorniku od 92 a sve to napravise ljudima bez ikakva povoda samo da bi Srbi zivjeli sami na svome pa kako vi Srbi mislite u Evropu da idete nije valjda samo radi evra ima u ljudima i nekih drugih vrijednosti ne samo novcane a druga stvar vecina ovih protjeranih na Zapad nisu htjeli da na zapadu zive jer su izgubili sve sto su njihovi pretci vijekovima stvarali.Umjesto da vi danasnj Srbi bar ko fol pokusate da osudite te zlocine i da kazete to su radili ti zlikovci koje treba osuditi vi branite te Krvnike.

  13. Zlocin u Kamenici je izmisljen kao i mnogi drugi zlocini koje ste izmislili jer sud u Hagu sa neutralnim sudijama je dokazao da su sve zrtve u Kamenici bili borci i da ni jedan jedini civil nije bio u toj zoni ratnih dejstava svi su bili povuceni na sigurno u Srbiju U Zvorniku u tom momentu nije bilo ni jednog Srpskog civila a kamoli u Kamenici sve je to dokazano al vi Izmisljate zrtve tako da ste na osnovu vasih izmisljenih zrtava hiljade Muslimana stvarno istinito i neduzno glavom platilo.

    1. Ti si dado pravi primjer zatucanog muslimana, nekad pomislim da ste se malo emancipovali kad smo vam omogučili da idete za zapanu Evropu ali izgleda da sam pogrješio.

      1. Kao prvo ja uopste nisam Musliman nisam cak ni vjernik Vjerujem samo u ljude koji meni dobro urade trudim se da i ja njima jos boljim vratim a vi koji vjerujete u neka bozanstva pa zla pravite pa posle odete nekom koji kao zastupa tog Boga da sa sakom novca od njega oprost dobijete vama emancipacija treba al ona ljudska.

  14. @milan

    e moj milane koji si ti bolesnik….. da sam ja ti procitao bih sve ove m=komentare i zapitao bih se kako da se lijecim…. jadno je tvoje tako razmisljanje…

    1. Nema tu puno emocija, sa neprijateljem samo oštro, kao uostalom što je slučaj i kod vas, samo što smo mi bili naivni pa smo to do ’92 skupo plaćali.

  15. milane prvo procitaj dobro ovaj teks pa onda dodzi gore kod mene u opstinu

    Beograd za postčetnike

    Sad Srbi znaju na čemu su i sve će učiniti da što manje žive s drugima, a što više pored drugih. (Radovan Karadžić, Nin, januara 1992)

    U Sarajevu sam, poslednji put uoči rata, boravio upravo u trenutku kad je Radovan-Rašo Karadžić razgovarao s patriotskim novinarima Nina, ćiriličnog nedeljnika čiji je tadašnji slogan „Kreativni rukopis“ bio, vaistinu, kreativni doprinos srpskom fašizmu u njegovom četničkom rukopisu. Stigao sam avionom, u subotu popodne, 18. januara 1992, iz Beograda; zašto pamtim sve detalje – autobus sa aerodroma koji nas je vozio u grad, monolog vozača koji nam je iz karadžićevske političke vizure pokazivao „turske kioske“, tvrdeći da je „islamska arhitektura“ tek uvod u novo klanje nesrećnih Srba, zlokobno ćutanje putnika koji su tupo gledali kroz prozor, brojeći pahulje; dolazak pred Holiday Inn; torba koja mi je ispala na pločnik, otvorila se i sve ispalo na ulicu – zbog čega su mi se negde u mozgu urezali datumi i slike: olovno nebo nad planinama oko Sarajeva, nekakvi zabrinuti ljudi koji su gledali u pločnik, prvi telefonski pozivi prijateljima čiji su glasovi bili bolesno veseli: kao što se prost čovek, kad nešto ne razume – rastuži, tako su moje Sarajlije, kao da su razumeli više nego što treba, odjednom postali napadno veseli; uveravali su me da rata u Bosni ne može da bude, da su izjave Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika i Velibora Ostojića (seća li se iko Ostojićevih sinova koji su ga gvozdenim šipkama prebili zbog preljube da bi potom optužili „muslimane“, malim slovima, naravno?) samo politička špekulacija, da SAO Romanija ima značaj koliko i SAO Paolo. Sećam se da sam svoj rođendan (21. januara; Vodolija) dočekao u automobilu Gorana Milića, tadašnjeg šefa Yutela; negde oko ponoći – krenuli smo njegovim kolima u jednu od kockarnica u okolini Sarajeva. Padao je sneg, bilo je mračno, Milić je u jednom trenutku usporio i rekao mi: „Odavde počinje SAO-teritorija.“ Očekivao sam straže, legitimisanje, maskirane momke iz ratova sa Slovenijom i Hrvatskom; ali, ništa. Izgledalo je kao vic: proglasiš Srpsku Autonomnu Oblast Na Periferiji Grada tek da nerviraš komšije koji mašu SDA-zastavama. Milić je lepo prošao u kockarnici: nešto je čak i dobio, pili smo viski i onako omamljeni vraćali se u grad. Koliko zbog rođendana, četrdeset prvog, koliko zbog prethodne večere u Domu pisaca – opet pamtim: bili su tu Goran Bregović, Saša Lošić i Veso Đorem, vlasnik „Crvene galerije“, tako se zvaše galerija u Titovoj? – povratak u Holiday Inn potvrdio je sasvim lažno uverenje da imam posla sa Sarajevom koje jeste pod stresom, ali, jebi ga, biće sve u redu. Te večeri sam spavao kao zaklan: pod vlašću viskija – rata nije moglo biti!

    Nama je demokratija donela ropstvo. (Radovan Karadžić u razgovoru za Yutel, marta 1992)

    Vratio sam se u Beograd očajnički želeći da verujem da su Sarajlije u pravu: nažalost, nisam zaboravio susret sa Senadom Pećaninom u jednoj od „naših“ aščinica – između zalogaja, kao da su u razgovoru postojale nevidljive pauze, čak ni hrana više nije imala onaj okus na cimet, jer smo pričali o Beogradu i Sarajevu, kao što smo, po običaju, ali u nekim drugim gastronomskim uslovima, godinama radili. Sećam se da sam negde, tokom boravka u Sarajevu, upoznao Zdravka Greba: on je bio prvi koji me je izbacio iz sedla uvrnutnog optimizma, pohvalio tjednik Vreme (u kojem sam tad bio novinar) ali mi rekao da u Srbiji nema mnogo onih koji su protiv rata u Bosni; znao sam da sam reagovao kao dijete – mislio sam da nitko neće hteti da se kolje i da se ubija i da se granatira i da se etnički čisti, uveravao sam Greba da je ratom u Hrvatskoj stavljena točka na tačku. Tek kad sam stigao u Beograd, shvatio sam koliko je Zdravko u pravu a ja u krivu: Srbija se – ozbiljno – spremala za rat u Bosni. Opšte antimuslimansko-antitursko-antibalijsko raspoloženje moglo se, bukvalno, seći nožem: Šešelj, Arkan, dobrovoljci, mediji, crkva, vojska… sve kao da se svelo na poziv na Pravoslavni Jihad; Bosna, videlo se već početkom marta 1992, nije imala nikakve šanse.

    Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve. (Momo Kapor, maj 1992)

    Srpske barikade u Sarajevu izazvale su prave ovacije u Srbiji: Radovan Karadžić bio je svake večeri Glavna TV Zvezda, svaka SAO Nedođija dobijala je značaj Amerike: iz Trebinja se redovito javljao kamiondžija & pjesnik Božidar Vučurević, nezadovoljan što Dubrovnik već nije srušen; Milorad Vučelić, budući RTS-direktor, prihvatio se odgovorne funkcije: postao je ministar inozemnih poslova SAO Hercegovine; stizale su – pamtim – vesti da se „muslimani zvani balije“ (sve malim slovima) organizuju u Banjoj Luci i da hoće da uzmu „srpsku zemlju“. Vesti o dobrovoljcima koji idu u Bosnu da „štite srpski narod“ postale su običnije od meteorološke prognoze: sve se kuhalo proverenim pričama o „masakrima nad Srbima“, o „islamskim ratnicima“, o čudovištu zvanom Alija Izetbegović, ubacivala se teorija Dobrice Ćosića o „humanom preseljenju“; sećam se – krajem marta 1992 – netko je iz Televizije Sarajevo stigao u Beograd: tražio je intervju sa mnom. Usred parka u Skupštini grada, pred kamerama, rekao sam sve najgore o Karadžiću i njegovim zlodusima: da nije u pitanju psihijatar, već pacijent; da je čovek lud; da niko ne zna razmere budućeg rata u Bosni koji će biti strašan i strašniji i najstrašniji; da je srpski nacionalizam na takvom talasu fašizma da ga jedino svet/međunarodna zajednica može obuzdati, ako bude htela. Pamtim reakcije: jebali su mi majku telefonom Srbi iz Bosne, u Vremenu su bili zagušeni pozivima da čuju tu „balijsku pičku“, „to govno“, „tog pedera“ koji zaboravlja šta znači biti patriota u ovom odlučnom trenutku.

    Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost. (Dragoš Kalajić, 1. marta 1994. u Beogradu, na promociji knjige Svedok Sarajeva)

    Rat u Sarajevu – za mene u Beogradu – počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih i nepoznatih Sarajlija koji su, ne znajući šta da rade, zvali Vreme, pokušavajući da nam objasne kako ih granatiraju i ubijaju, sve vreme pitajući samo jedno: zašto? Ideološka panika u redakciji: od onih koji su sumnjali i bili oprezni preko onih koji su sve hteli da provere do onih – među kojima sam i ja – čija je reakcija bila emotivna, da odmah na naslovnu stranu stavimo naslov da je Radovan ubica i zločinac i kriminalac i manijak i kreten i pizda mu materina, dabogda mu kćer snimila još jednu ploču! Kako su telefoni sa Sarajevom radili, sve je izgledalo lako: zvao sam poznate i nepoznate, pokušavajući samo jedno – da objasnim da Karadžić & Debili nikako nisu reprezenti Srpstva, šta god to značilo; da u Beogradu ima ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg strašnog horrora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji smo, hteo sam da verujem, svi toliko voleli. U očaju: šta raditi – preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika – predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović – ali sem nas dvojice niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi. Sve luđe vesti – da se granatira centar grada i da ima desetine mrtvih – imale su eho sa Pala: Radovan, naš Radovan, naš srpski Radovan, s budističkom mirnoćom objašnjavao je da mi samo uzvraćamo i da nas, u stvari, granatiraju prljavi muslimani (s malim „m“) i da su, kao obično, Srbi opet ugroženi, zar ima te situacije kad fucking Srbi nisu ugroženi? Taj kaos zvani haos glede vijesti o prvim granatama, ta konfuzija i, napokon, odluka – svi mi uz Radovana, nije bila samo medijska već i politička, da se ne zezamo: nacionalna odluka. Sarajevo – šta god ono značilo – predstavljeno je kao Zlo koje valja uništiti; radost, veselje i vrsta normalnog života u Beogradu bili su jedini odgovor na šutnju spram onoga o čemu smo svi sve znali. Bolje reći: svako ko je hteo da sazna šta se u Sarajevu dešava – mogao je; ali većina nije; zatvorila je oči, ćutala, brinula o sebi, sve vreme se plašeći da se i Miloševićevoj Srbiji ne dogodi neki belaj, daleko bilo, recimo, da i nas bombarduju!

    A opet: protesti u beogradskom Pionirskom parku, povremene demonstracije, paljenje sveća, sastanci kod Borke Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, protesti Žena u crnom, sastanci na „Beogradskom krugu“, tekstovi u nezavisnim medijima – Vreme, Naša Borba, B92, Republika – davali su nam svima nadu da se Beograd baš nije totalno usrao; telefonske veze sa Sarajevom (prekinute tek 27. jula 1992) bile su kao pojas za spasavanje. Opet se sećam: zvao sam Marka Vešovića da piše za Vreme, bio na vezi sa Grebom i Televizijom 99, zvao prijatelje, učestvovao na debatama usred fašističkog Beograda da kažem koju reč u odbranu Sarajeva koje ništa od ovoga nije zaslužilo, da ne pominjem bgd. dvojac Lula Mikijelj & Jasna Bogojević: njih dve su za Bosnu uradile više nego čitava međunarodna zajednica!

    U bukvaru, koji su izdali beogradski i novosadski zavodi za udžbenike, pominju se tipična muslimanska imena: Emina, Omer, Merima. Na taj način se kod najmlađih Srba rađa sasvim isti odnos prema ovoj vrsti imena kao prema imenima: Rastko, Sava, Nemanja, Uroš, Miloš. (Miroljub Jevtić, profesor na Fakultetu političkih nauka, samozvani stručnjak za islam, u listu Javnost, 1993)

    Granatiranje/ubijanje Sarajeva postalo je u Srbiji tokom 1992/1993. masovna medijska zabava; dok su se populističke televizije iz sve snage trudile da golim sisama folk-pevačica gledaoce prevedu u nacionalističku Nirvanu, u kojoj je sve savršeno i sve sexy i sve uzbudljivo, državna Radio televizija Srbije dizala je tonus svojim ratoborno/patriotskim izveštajima, objašnjavajući da su sankcije svetska osveta zbog pomoći braći preko Drine; masakr u ulici Vase Miskina, maja 1992, zbog čega je tzv. Savezna Republika Jugoslavija postala predmetom moralne pošasti i s punim pravom stavljena u karantin i izolovana – bio je tek prvi u seriji događaja koji ne samo da nisu osvestili javnost Srbije, već su svojim stravičnim rezultatom – desetinama mrtvih i ranjenih – potvrdili rešenost miloševićevsko-nacističke Srbije da nastavi rat do istrebljenja. Pod granatama i bombama i mecima, građani Sarajeva – ni onda a ni sad nisu svesni kako se i na koji način pisalo o njima, kakva je slika stvorena o „navodno bombardovanom gradu“: ispostavilo se da su žrtve samo one četvrti u gradu u kojima su živeli Srbi (recimo: Grbavica); ispostavilo se da se u Sarajevu vodi verski, građanski rat i da on nikakve veze nema sa Srbijom; ispostavilo se da jadni/poor Srbi nemaju šanse da prežive u tom nehumanom, otuđenom gradu u kojem ih bacaju lavovima u zoološkom vrtu (radio je to lično, pisali su srpski mediji, pokojni Davorin Popović), ubijaju na ulici i kafićima koji rade, masovno streljaju, kolju, vešaju, nabijaju na kolac, a kad se balijama osladi – seku im glave (sve primeri iz srpske štampe).

    Zato je Sarajevo – u najgorim godinama opsade – postalo opšte mesto srpske osvete; više se u državnim medijima gotovo niko i nije trudio da objasni da ono što se dešava nikakve veze s ratom ima – likovalo se nad Sarajevom, upravo na gore citiran Kalajićev način. A to, da izvinite, ja lično, Beogradu nikad neću zaboraviti!

    Nije problem nabaviti nuklearno oružje na tržištu, čak i kad ga ne bismo imali. (Radovan Karadžić u Večernjim novostima, decembra 1993)

    Hajde da se kladimo: da je, daleko bilo, Radovan-pacijent nekako nabavio A-bombu, da li bi je upotrebio? Naravno da bi je upotrebio, nije bez veze Radovan sopstveni pacijent za kojeg nema leka; ono što jeste bitno – a bilo je bitno 1993/1994/1995, sadržano je u činjenici da se Karadžićeva paranoja proširila Srbijom upravo u godinama kad su se pojavljivali koncentracioni logori ili nečuveni masakr u Srebrenici ili „čišćenje terena“ u istočnoj Bosni. (Zar još aprila 1993. Biljana Plavšić u listu Svet nije izjavila: „Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Kad kažem očistimo, nemojte da me niko uhvati za riječ pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Ali, oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod naziv ‘etničko čišćenje’ i okvalifikovali to kao neki ratni zločin.“) Suočena sa zgražanjem svetske javnosti kojoj je i Sarajevo bilo previše – a kamoli konclogori – većina Srba makijavelistički, s idejom da cilj opravdava sredstva, uspela je da relativizuje čitavu stvar. Danas, aprila 2002, kad u Beogradu pitate za logore oko Prijedora – gledaće vas bledo: koji logori, koji Muslimani? Zar vam, druže – reći će vam – nije poznato da Srbi nisu sposobni da čine ratne zločine?

    Srbi nemaju ratnih zločinaca.(Brana Crnčević, februara 1994. na Televiziji Politika)

    Tokom opsade/ubijanja Sarajeva imao sam horror-priliku da usred Beograda često gledam Televiziju Pale: ono što su radili Risto Đogo i Ilija Guzina prevazilazilo je sve dimenzije ratnog zločina, jer se u biti radilo o mentalno bolesnim likovima čiji se ekstremno-fašistički rasizam naslanjao na najbolje tradicije četničkih koljača. Guzina je tih „sarajevskih godina“ bio rado viđen beogradski gost: u Dugi je, recimo, 1993. izjavio: „U Prijedoru su samo u ovom vijeku bila dva ili tri genocida nad Srbima. Dobro, Srbi su sada vratili za sve“, a svoj profesionalni kredo pred kamerama RTS-a objasnio parolom: „Objektivni su oni koji su na našoj strani.“ Pominjem ovu dvojicu – srećom po sve nas: rahmetli ludaka – samo da bih potvrdio ono što se zna: da su Đogo/Guzina oblikovali „novinarstvo“ koje je postalo zaštitni znak Srbije. Dugačak je spisak onih koji su istinski uživali nad tragedijom Bosne i posebice Sarajeva: pod dirigentskom palicom Milorada Vučelića – RTS direktora u godinama opsade – na ekranu su se pojavljivale različite forme duševnih bolesnika: prorok Milja Vujanović, slikar Milić od Mačve (dobra vest: umro pre nekoliko godina), novinar Miloš Marković (zadužen za Božidara Vučurevića), Rada Đokić (specijalni dopisnik sa Pala), književnik koji je otkrio gusle Momo Kapor, fašista Nebojša Pajkić i lepa mu naci-ljuba Isidora Bjelica, novinar Nebojša Jevrić (poznat po reportaži s dubrovačkog ratišta u kojoj je opisao kako se posrao na klavir Tereze Kesovije i ispišao u njen bazen), Miodrag Popov (ratni reporter s druge strane Drine; danas zvezda Televizije Pink i – zanimljivo – tužilac u sudskom sporu protiv autora ovog teksta, o čemu je u Danima pre nekoliko nedelja opširno pisano), patriota Brana Crnčević, pesnik Rajko Petrov Nogo (poznat po izjavi glede Muslimana: „Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi nenamirene?“), vođa Belih orlova Dragoslav Bokan, istoričar Milorad Ekmečić, otac nacije Dobrica Ćosić, novinarka Milijana Baletić… spisak je predug čak i za Haški tribunal.

    U nekoliko navrata Beograđani su imali čast da na svojim lokalnim televizijama ugoste vitku i zanosnu Sonju Karadžić čija je telesna zapremina – po sistemu: šta zna dijete šta je trista kila – bila proporcionalna njenim umnim ispadima. Novembra 1992, nezadovoljna što u Beogradu ima i takvih koji su na strani Sarajlija a ne na strani njenog oca, izjavila je: „Mi tamo (u RS) pravimo jedinstvenu srpsku državu koja jako dobro funkcioniše, i uskoro ćemo biti matica ljudima iz SRJ. Mi nismo veseli i lepi zato što je nama ovde (u Beogradu) dobro, već zato što je nama tamo (u RS) super, i zato dolazimo tako zdravi, i kad vidimo sve ovo bolesno stanje ovde (u Beogradu), pogotovo bolesnu omladinu koja ništa ne radi osim što je nešto buntovna… Oni bi sad da skinu Miloševića ne razmišljajući šta kad ga skinu, ne razmišljajući šta će se iza toga desiti, ne nude nikakav novi program. E kad sve ovo vidimo, onda smo pogotovo srećni kad treba da se vratimo na Pale.“

    Ništa ja nisam osvojio u ovom ratu. Samo sam oslobodio ono što je oduvek bilo srpsko, iako još ni izbliza nisam oslobodio sve što je srpsko. Zadar je pretežno srpski grad. I Trst je stari srpski grad. (Ratko Mladić, RTS, aprila 1993)

    Vesti o Sarajevu i njihovom životu pod opsadom – nisu se nalazile u opisu beogradskih medija; onaj mali krug prijatelja koji se trudio da pomogne Sarajevu kako zna i ume – od slanja humanitarnih paketa i prihvata izbeglica, preko tekstova u retkim novinama koje su imale hrabrosti da pišu šta se zaista dešava (Naša borba, Vreme), do različitih tribina i apela međunarodnoj javnosti da jednom, konačno, zaustavi ubijanje grada… taj mali ali najbolji deo Beograda, osećao se potpuno nemoćnim. Sasvim dobro poznajem to osećanje: pišeš o Sarajevu, povremeno – negde u svetu – srećeš ljude koji su iz Sarajeva izašli da bi se u njega ponovo vratili, ali, šta god da kažeš i pretočiš u riječi, malo je, gotovo ništa. Histerično nadrkana Srbija, napumpana fašizmom, perfektno primitivna u svojoj krvavoj odeždi – apsorbovala je svaku česticu snage, iz dana u dan ponavljajući tezu o nepravdi nad jadnim srpskim narodom koji se bori protiv još jednog genocida.

    Juna 1994, sećam se, u Beču sam se sreo sa Senadom Pećaninom; znam da sam ga zagrlio kao da mi je najrođeniji brat, ne umeći ništa da mu kažem, verujući da će zagrljaj biti dovoljan da ispriča sve ono što se u grlu skupljalo svih tih godina. Uradio je intervju sa mnom: kao kroz maglu, pamtim da sam govorio o Nedi Ukraden, Nadi Obrić, političkim reklamama Arkanove stranke koje je Vreme – tad sam već bio zamenik glavnog i odgovornog urednika – publikovalo, uprkos uverenju nekolicine nas u redakciji da pare nisu važnije od principa. Sećam se da sam imao tu neprijatnu dužnost da pokušam da branim ono što se nikako braniti nije moglo; hteo sam da verujem da čak i takvo Vreme – daleko od onog što sam zamišljao – može da bude korisno i bitno na srpskom medijskom prostoru. S tim u vezi, u intervjuu, osvrnuo sam se na lik i delo nekadašnje dopisnice Oslobođenja iz Brisela Ljiljane Smajlović: ne preterano biranim rečima, tu Karadžićevu obožavateljku – s kojom, zanimljivo, nisam uopšte govorio, niti s njom sarađivao, mada smo, praktično, radili u istoj redakciji – pomenuo sam kao nešto najgore što se Vremenu moglo desiti. Njeni tekstovi, svaki bez izuzetka, pokušavali su – tobož – da vaspostave „ravnotežu“ kad je sarajevska drama u pitanju; koliko je to uspešno radila pokazuje detalj koji nisam zaboravio: Ljiljana Smajlović umalo nije postala glavna urednica Srpskog oslobođenja na lični Radovanov predlog!

    Kad se taj intervju pojavio – Smajlovićeva je bila na bezbednom mestu: negde u Americi, na jednoj od svojih mnogobrojnih turneja. S druge strane okeana javila se telefonom u redakciju Vremena i histerično-unjkavim glasom počela da mi preti jer sam joj, navodno, uništio „reputaciju“ u gradu iz kojeg je pobegla.

    Sve se okončalo onako kako je moralo: dao sam otkaz u Vremenu zgađen političkim licemerjem, naročito glede Bosne (čitaj: Sarajevo). Ljiljana Smajlović, u međuvremenu, postala je miljenik svih režima: kao što je nekad strasno podržavala Karadžića, danas još strasnije (bosanski: strašnije) podržava Koštunicu i među vodećim je medijskim ličnostima koje se protive saradnji s Hagom. Njen neprikosnoveni status komentatora u Ninu daje joj mogućnost da često o Bosni & Sarajevu govori ono što je dosledno činila poslednjih desetak godina; zanimljivo ali ne neočekivano – čovek kojeg najviše mrzi zove se Petar Luković. Kad su Smajlovićevu pre desetak dana na Televiziji Studio B pitali da komentariše Lukovićevu izjavu da novinare-fašiste koji su širili versku, rasnu i svaku ostalu mržnju valja obesiti ili streljati ili poslati u Hag, rekla je s prezrenjem: „O toj odvratnoj pojavi ne želim ništa da kažem.“

    U aksiologiji naroda dominira mudrost da je samo jedno Sunce na nebu – a to je nepobitno Radovan Karadžić u Republici Srpskoj. (Srpsko oslobođenje, avgusta 1998)

    Ponovo sam stigao u Sarajevo ujesen 1997. Moj brat od strica Vasko Luković, pukovnik u Armiji BiH, otac dva sina od kojih je mlađi poginuo boreći se na jedinoj pravoj strani – u bosanskim specijalcima, poveo me je u obilazak „fronta“. Sve ono što sam mislio da znam, da sam negde video, čuo ili su mi pričali – palo je u vodu nad prizorima nečuvenog, nepojamnog divljaštva. Kao da sam tu mržnju s okolnih brda mogao fizički da osetim, kao da mi je tek tad, na svim tim strašnim razvalinama, postalo jasno u šta se floskula o Srpstvu izrodila.

    Koliko god iracionalno izgledalo – osećao sam stid što stižem iz Beograda; kad sam na promociji svoje knjige Ćorava kutija, u Buybooku, oktobra 1998, zaplakao pred svojim prijateljima (govorili su, opet pamtim: Senad Pećanin i Ahmed Burić), činilo mi se da je plakati sasvim prirodno, ne samo zbog grada koji toliko volim, već pre svega zbog ljudi u tom gradu.

    Zato i hoću da kažem da su moji sarajevski prijatelji – Pirke, Bure, Senad, Dino, Draško, Durmo, Zijo, Žika, Enes, Čenga… ima ih na stotine – možda nešto najdragocenije što imam u svom životu; oni su dokaz da se Sarajevo nije moglo ubiti.

    1. I sta si ti sada imao na umu da kazes sa ovim tekstom???

      Ja koliko mogu da vidim ti si nostalgicar covek.Imao si zelju,nekome da se ispovedis i to je to.

      Odes fino kod porodica palih vojnika(JNA)koji su stradali u Sarajevu pa im prenesi svoje NOSTALGIJE.A mozes otici i kod famelije,ubijenih svatova u Sarajevu.Zapravo ti si verovatno upuceniji od mene o tim slucajevima i desavanjima…

    2. I DA…

      Omasio si temu!Da ne pisem o gramatici,za koju bi jedan novinar tvoga kalibra,trebao da bude neminovan.

    3. Nenade, možda će ovaj moj komentar naići na osudu ali ne zanima me. Radovanu Karadžiću treba ovde suditi za genocid nad srpskim stanovništvom koji je njegovom zaslugom (jedinim dijelom) kao i zaslugom njegovog mentora Miloševića protjeran sa svojih, oslobođenih i sačuvanih u ratu, teritorija. I tu se priča ne bi završila jer onda slijedi i kriminal i korupcija koja je sprovođena poslije rata u vidu uništavanja i privatizacije svjetskih poznatih preduzeća u novoosnovanoj RS, tu su još i Momčilo Krajišnik, Momčilo Mandić, Tomislav Kovač itd. sve sami „krem“ tadašnjeg SDS. A što se tiče prijatelja i suživota, pitao bih te ja kako bi se ti ponašao da ti u svakom ratu tvoj komšija pobije po najmanje petoro članova familije samo zato što su Srbi pravoslavci?

  16. Sjecam se tog dana. Bio sam 4 godine. To je dan kada su neki umno bolesni zlikovci unistili moje djetinstvo. Ne mogu vjerovati da biljezite nekakav dan „oslobodjenja“. To je dan etnickog ciscenja vecine stanovnika Zvornika. To je dan koji je crna mrlja u srpskoj historiji…Stidite se. Jadno i cemerno to vase obiljezavanje. Sami sebe lazete. Tim „patriotima“ koji su etnicki ocistili Zvornik se sudilo cak u sudovima u Srbiji ali vi jos uvijek falsifikujete cinjenice i lazete svoju djecu….

      1. Ne opterecuj se sa njima, ne znam zasto i raspravljas sa njima?
        Izdali su Boga, zgazili krst nogama,, okrenuli se nekom islamu, prorok uzeo Bibliju i napravio skriptu, dodao harem,, izmenjao neke stvari koje njemu idu u prilog i eto ga,
        imaju Hodzu koji nabacuje i skida crnu magiju,
        toliko o vasoj veri.
        Ajde hodi kod nas u Manastir ili Crkvu pa kazi Monahu ili Popu da hoces nekome zlo da naudis,,

        Znaju i oni ali ih sramota da priznaju, pola bi se vratilo na Pravoslavlje ali im ponos ne dozvoljava i sta ce komsije reci, a secam se da su mnoge Sarajlije koje su dosle da zive u Zvornik u muslimanskim kucama nalazili dobro sakrivene ikone.
        Nazivaju nas zlocincima, a u Sarajevu su u Zoo vrtu bacali srpsku decu Lavovima,, jedan po imenu Miralem, ne znam kako se preziva je progovorio i ne zna kome da se moli za oprostaj.
        U svakom ratu na svakoj strani su krvave ruke jer da toga nije onda nebi se ni zvao RAT.
        Srbija je pokazala da je razumna, da u svakom zitu ima kukolja,,, i ima ljudi koji su radili zlodela i Srbija je u ime sebe ustala i rekla izvinite za nevine zrtve,, ali bedno i jadno sa muslimanske strane je da oni svoje sakrivaju. Ne mozete to slagati i sakriti, SRPSKI GROBOVI SU NEOBORIVI DOKAZI,, sta god da piskarate i mlatite pricu kako niste,, GROBOVI SU ZIVI SVEDOCI, jer mi se nismo sami poubijali,,U potocarima pisu imena zivih ljudi,, ja sam licno upoznao takve muslimane ciji su podaci na ploci od citave porodice a oni u Njemackoj zivi i zdravi,, postavlja se pitanje ciji onda ostaci tu leze?
        a na stotine i stotine Srba jos uvek ne mogu da se nadju posmrtni ostaci.
        Prikrivati zlocince je isto kao da si i sam ubijao a evo i danas dan ih krijete, i ko je tu jadan i bedan,, i ko je Zlocinac?
        Da vam nije bilo Tita ko bi znao da uopste postojite,, vi ste oni izrodi od Turaka sto su silovali Srpkinje kroz Vekove, i pretili citavim porodicama da ce ih poklati ako ne predju na islam pa su jadni Srbi bivali poturceni da spasu zive glave,, hajde njih i donekle razumem ali mi nije jasno zasto se ne vratiste na pokajanje kad su Turci proterani? Mada znam koji je razlog,, navikli ste kroz vekove da srbi za vreme turske vladavine rade sve a vi u sobama pijete kahva i duvanite, a kad sta zafali otimali ste od Srba, ko ce se sad vratiti pravoslavlju i moliti za oprostaj kad nam je ovako fino,, ma ono pravo fino… I DALI VAM IME Janjicari pa vam dali ime ovo,, pa ono, pa ste danas da li Muslimani turci, vehabije, bosnjaci?
        Lafo neki vernici a prasetinu tucete kao da niste jeli danima, Meni ste brata ubili, i ko je odgovarao,niko, a imao je samo 16 godina.
        Ne zivim ja da se svetim, meni je Vas zao.

Back to top button