Posle šeste glave romana „Fajda i kajda“, zvorničkog autora i pisca Zorana Rakanovića, predstavljamo vam i sedmo po redu poglavlje. Ovim prilikom autor poziva sve da prokomentarišu šta misle o ovom poglavlju romana
VII glava: Damaskija
Konj riđi nosio je Bega, polako svojom pameću put Pašine rječi. Carski putevi blizu, a carska milost daleko. Utopio se u mislima. Konj zarza. Stigao je đe treba.
Hladni vjetar nagovještavao je dugu i jaku zimu. Bjelcan se nazirao u zemlji šuma i voda.
Nazirao se kao da će on zaustaviti sve što je naopako krenulo. Zaustaviti sve što nikako nije smjelo biti. Ostaviti bjelinu i s njom otrti sve ono naopako što bješe njemu i onima što znaju kako carska milost može biti daleko.
„I da znaš, Pašo, ove tvoje zidine nisu tako visoko da oni ne mogu do njih doprijeti“.
Paša mrko gleda i smiruje Bega pogledom.
„Ne beri Beže briga“.
„Kad već ne htjede poslati nekog mladjeg“.
„Hajdemo unutra ova studen uvlači mi se u kosti“.
Ispriča se njih dvojica. Znaju se podugo vremena. Pogledom zna Paša da Beg je došao jer ne zna da li se ženskinje dalo onijem razbojnicima od svog srca ili na silu. I nije mu što su kulu oburvali.
I onijem carskim putem kojim je izgleda carska milost ostavila njima dvojici da je provedu uzjaha svog riđana.
„Ne beri Beže briga dok se vratiš svojim poslom biće kraja razbojnicima“.
Pogledi čvrsti. Ne smije im ne povinovati svoju ne malu ljutnju i nemir. Konj riđi polako kasa.
I nije mu žao damaskije što je od paše dobio na uzdarje. Ničeg mu nije žao samo bi da bjelcan zapada da ne može niđe ni otići ni doći. Toliko mu duša otežala.
I konj zarza. Beg podiže pogled i viđe vatru.
Ne znajući s kim ima posla, dockan. Pomilova riđana.
„Hajd, koji si da si, sjaši pa se ugrij sa nama“.
Beg pogleda. Svejedno mu nešto. U njemu k’o da straha nema.
„Da nijeste Ljubanovi“.
„I skloni tu kuburu, tako ti onog koji jeste, neće ti biti potrebna“.
Sjede pored vatre. A biće da su bili krenuli pa se malo primirili kada su čuli rzanje konja.
I bili su slične sudbe. Pošli izgleda carskom milošću putem koji je blizu. Naokolo pa bliže
U daljini sjenica poje.
Pratila ih pjesma njena što nauči je neko. Sada poje njima.
Beg koji više nije trebao brinuti ni o čemu prepozna Mahmutov jatagan.
„Koji si da si, zajedničkih prijatelja immo“.
Ispod brkova koje odskora nije održavao kako priliči:
„Ja sam samo hećim. A mor’o sam liječiti nesrećnika. Imamo rekao bih zajedničku sreću il’ nesreću“.
Beg pogleda opet. Riđan zarza.
„Je li žena noseća“?
„Ja bih rekao da jeste“.
„A što ćuti“?
„Nijesam mogo doznati“.
Onako pored vatre činilo se da zemlja voda i šuma nije pamtila ovakvu slučajnu i pametniju druženu. Njihova pamet nije vrijedila carske milosti. Mada su svi caru davali. I od Cara uzimali.
„Bi li ta kubura mogla opaliti“?
„Ne sumnjaj beže“!
„A da ona zakaže jatagan zasigurno ne bi“.
„A da nije jatagana ima nešto što sija kao vatra“.
Razumjede ga na pitanju. Kao da ih je ovo znanje sve dovelo na jedno mjesto pored ove vatre. A vatra malo se razgori pa malo zagasi. Grije im ozeblu dušu.
„Moraćemo štošta zaboraviti“.
„Moraćemo izbiti ono šta je zabijano“.
„Moraćemo vjerovati carskoj milosti ma koliko daleko bila“.
I nikad proći i utješti ono što se mora. A ono što se ne mora ostavićemo onijem što za nama dođu. Jer da njih nema ne bi mi imali šta čekati.
„Mogao bi bjelcan nas uhvatiti na putu“.
Hećim pogleda onog što pod ćebetom drži nategnutu kuburu.
„Jes istina. Čemu vakat tomu i vrjeme“.
Krenuše. Kljusad kao da se nisu odmorila. Trpe da ih vode. Odmoriće se valjda kad bjelcan padne. I dok ne okopni. Dok se ne povrati miris koje zemlja šuma i voda daje svakome. Pa i ovim koje carski put slučajno pokupi.
Beg pomilova ridjana. Kao da mu zahvaljuje što ga svojom pameću ne odvede đe ne treba. Ne predade ljudima koji ne znaju da cijene pamet. Već mahnitaju. A po mahnitoj pameti dojadio im i život samo što ne znaju da su taj život pogubili. Misle da žive, a stvarno su život već proživili po onoj mahnitoj pameti što ih dovede ovdje.
A onijem žutim što gori jače nego vatra ponisila se samo nekolicina. I jača bi prokletinja od svega. Jača od kubure. Jača od jatagana. Jača od svih ukrasa na damaskiji.
Jedino jača nije bila od Onog koji jeste i po čijoj volji sve bude.
I zbog toga je prelazila iz ruke u ruku.
Jedino zbog toga nijedan tačan kantar nije izvagao svu nesreću koje nosi njena žutina.
Jedino zbog toga tražeći sreću ostadoše poduže nesrećni.
„Uzmi kajaćeš se ne uzmi opet ćeš se kajati“.
Sa tijem vatraljem uze onaj sa kuburom i zemlju koju će drugi orati. Sa tom toplotom kupi mir koji ni beg nije imao. Pokupova svega i opet mu preosdade.
I oni koji bi s mirom koji daje Onaj koji jeste ne mogu i neće da žive bez te vatre.
Kao da onaj koji jeste nije im dao i bez svega toga dovoljno ljepote. Ljepota dok je ima neće da miruje.
Neće dok je ne zasjeni vatralj. A za taj vatralj koji svjetli, a ne grije i stane u omanju ćesu zamjeni se ko najbolje. A ono što se u sve mjenja dobro dođe kada je carski put blizu, a car daleko.
