Predstavljamo vam prvo poglavlje romana u nastajanju, „Fajda i kajda“, zvorničkog autora i pisca Zorana Rakanovića. Ovim prilikom autor poziva sve da prokomentarišu šta misle o prvom poglavlju romana
Žena koja nije mogla, I glava, Zoran Rakanović
Utihnulo pred pašom Kemalom sve đe žamorilo dan prije. Utihnula riječica, utihnuli trgovci. Utihnuli čak i konji, neće da rzaju. Ovce neće da bleje k’o da su site. Ljudi se utišali, čekaju riječ.
Ispod zidina pašinog trona postojala je riječ, a ona je bila u paše. A pred pašinom riječi ponikla, pozivana jezikom umnijeh ljudi, Mahmutova glava. E htjeli bi tu zabašuriti čitavu stvar da se ona završi i da je više nema.
U ljubavi i ratu je dozvoljeno. U ljubavi i ratu lete glave. Ona je mogla da ga odbije ali nije. Ona je sama se dala nesretnom Mahmutu. I on, nesretni Mahmut da je živ opravdao bi se valjda svojom riječju. A riječ po riječ, Mahmut je svoju ljubav platio glavom.
Raspusti paša one umne glave i nikako mu Mahmut ne izlazi iz glave. Biće kako bude. A biće carska riječ jer ona se ne smije poreći.
I dade na znanje svima da se o tome i Mahmutovoj smrti ima ćutati, jer bi Mahmut da je živ sakrio i zabašurio čitavu priču čak i pred carem da stoji.
Ćutanje je zlato.
Eto Kemale da si znao ono što znaš danas, ne bi ta sahrana prošla u miru.
Ono kad se zabrani ono ispadne najslađe. Eto Kemo šta te snađe. Neće ljudi da ćute već pričaju pogledima. Pričaju kad umru onako mrtvi. Zabrani im da znaju što je legla po Mahmuta. I što mu je dala. Ona dala, a Mahmut platio glavom.
Neću ničijeg harama, ovu ću stvar konačno istjerati kako valja i dolikuje. Išćeraću prije nego što ode predaleko. A bila je zima na pomolu, na pomolu je bila vjetrovita jesen… sve je bilo na pomolu kad se priča zbog dosade i kad nikakog posla nema…
Sve se urotilo protiv riječi carske. A car je naredio da se ućute o tome da je ona legla.
Ona legla svojom voljom. Mahmut se Bogu predstavio i sad trebaju umne glave da sastave kako da ućute priču. E, ne zvao se ja Kemo, ako bude trebalo upotrjebiću i delije. Ima da ćute jer tako mora i ne može drugačije. I od danas ona će biti Ajka i ima da ćuti. A kad zima prođe i kad rodi neka bude Ajka kako treba. Ako ne bude dobra mati, nego maćeha tomu malom Mahmutu, nek raspravlja neko drugi. Do tada ima da se poštuje carska. Ima da bude dobra mater, jer je valjda svaka mater dobra. Vrijeme će napraviti svoje pa i ovo će proći. Mali će Mahmut narasti i biće valjda bolji čovjek od svog babe. Eto riječ na silu ućerana neće da prođe. Ajka legla pod Mahmuta.
Ispod zidina stoji neka ljudeskara i hoće da on nešta ispriča Kemal-paši.
,,Pustite me da mu ja ispričam što propade Ajka“.
Siđoše neki oficiri i pretresoše onog, pošto se uvjeriše da nije opasan.
Iako se oglušio o sveopšte ćutanje baciše mu uže. On se uz njega ispentra nekako. Kemal ga gleda, a u sebi ne zna kako da ga kazni.
On nesrećnik uspio se ispentrati.
Paša sjedi na tronu.
„Pričaj to šta imaš, nemoj razvlačiti ko hodža teraviju, jer dobro biti neće i ovako po tebe“.
I otpoče on svoje kazivanje.
„Sa vašim dopuštenjem, a na moju dušu tako živ bio naš car, ona Ajka zbog Mahmuta propade, jer nisu dali pišat’ majki“.
„I šta još imaš reći“?
„Reko šta sam im’o“.
Kemal ga gleda ispod brade smješak.
„Eno ti uže, pa siđi“.
Nesrećni čovjek prihvati se onog užeta. A uže labavo. Što je bliži zemlji.
Ono kao da hoće da prepukne. Onda poče da pjeva jer nadođe mu strah od smrti.
„Šišni pišni Ajko, ja ne mogu majko, četvorica gledaju ajki pišat’ ne daju“.
A onda ono uže puče. I onaj nesrećnik mljeknu od zemlju.
Pročulo se da je Ajka na Mahmutovog ubicu propala i da niđe nema nikog ko ima pouzdane tragove.
Nema nikog ko bi htio ili smio izaći paši i dojaviti lošu vijest. Vratila se Ajka kućama, gladna i žedna i uplašena za vlastito postajanje.
Ajka more biti na proljeće. A na proljeće možda Mahmut ustane iz svog groba. Te nam ispriča da je sve bila šala. Da je htio da se našali sa svima nama.
Sve se tješe, a do proljeća će mnogo proteći vode. Mnogo će drva pogorjeti. Odnio šejtan šalu. Još je carska riječ na snazi, a nju ne smiju poreći.
Uh šta snađe ovaj naš kraj, naše dobro, naš sabur. Onaj koji jesi budi milostiv. Jer kako je krenulo hoće li biti malo je meraje da ukrasi turskih nišana.
Vratio se glasonoša posle spuštanja sa užeta. Konj neosedlan, a kuća mu svaki dan prostrana. Ljudi dolaze i pokušavaju da doznaju pašinu volju. Prosto ne može da ih se kurtališe.
A njemu sve kroz glavu prolazi kako se spremaju da ga još jednom pošalju paši.
Danas jedna priča, a sutra druga on sluša.
„Ja…ja…“.
I sve tako od danas do sutra.
Paša će tebi reći ovo, a ti ćeš njemu ono.
„Ja…ja…“.
„Što će reći pričaj ti to Nailovoj materi, a nemoj meni. Ako mojoj volji bidne moje oči Kemala više neće vidjeti i moj jezik neće njemu više pričati“. Toliko mu je omrzno Kemal i njegovo uže.
U krošnjama vjetar hladan. Bjelcan samo što nije zabjelio šumu, polja i meraje.
Onda neće biti više onijeh što hoće da saznaju pašinu rječ. I šta reče paša za Ajku. Bila je Ajka pod Mahmutom, a nije se završila kako valja.
Sreća je da mu u kući preteče svega jer ako pusti se glas da u kući nema njemu će biti dobro. Jer čemu ovi isti zamjeriti što su gladni i žedni otišli. Ljubopitljivi.
„Ja…ja…“.
Ispriča se glasonoša sa svima.
„Ja…ja… jazuk užeta mogo se još neko uz njega popet i sići…“
Bjelcan još nije zasuo, pa ljudi odlučiše da prije toga ispitaju koliki su nokti i brada kod Mahmuta. I nađoše se na meraji i izvadiše ga. On poče kašljucat i prevrtati očima k’o da se nije ni predstavio ‘onom koji jeste’.
Kad oni što su ustvrdili da je mrtav ili živ kašljuca i prevrće očima, namjesto da mu daju da jede i pije oni utekoše…
Još žustrije glasonoša uzjaha na neosedlanog zelenka da javi paši da je mrtav, živ.
Kako je zelenko bio brz, on objasni na brzinu, kako je onaj što ganja oko panja ga vino suvijeh gaća natrag.
„Ja…ja…“.
Nije zgoreg dobrog konja sačuvati. Nikad se ne zna za šta može da zatreba.
Kad se Mahmut oporavi nek se pravda paši ko ga je sahranio i zbog čega, kome je dijete napravio i zbog čega .
„Ja…ja…“.
Bjelcan još nije počeo da pada. Onaj koji jeste ostavio je ljudima, da je nebo previsoko, a zemlja tvrda.
Što jes’, jes’. Ono što nam pripada je od ‘onog je što jeste’.
„Ja…ja…“.
Mrtva usta ne pričaju. A i da počnu pričati, bi li tijem mrtvim ustima laknulo. I bi i ne bi. Jer ispade da Mahmut nije mogao umrijeti dok nije se oporavio od smrtne rane u onom svom tabutu.
